Nova Evropa

poreklo i razvitak velike katastrofe koja je snašla Rusiju u toku Svetskoga Rata, i iz koje ima sad preporodjena da uskrsne«. I treba reći, da je to autoru uglavnom i pošlo za rukom, u trećem, najboljem, delu knjige, gde se dovori O dogadjajima i stvarima iz godine 1917 i sledećih godina, Korismim uvodom Zato služi drugi deo, posvećen vladavini cara Nikole IL Alije, nezastajući na tome, pisac napisao i prvi deo, u kojem pokušava dati pregled ništa mamje nego celokupne ruske istorije čak od normamskih vremena, i to na prostoru od зуеба 51 stranice. Tako smo dobili nešto nalik na filozofiju Ruske Istorije, koja se otkriva u tri stupnja: »postanak i razvitak Carske Rusije«, »kriza Carske Rusije«, i »slom Carske Rusije«. Talkoj podeli mogu se lako učiniti prigovori naročito u dva pravca: prvo, da je glavnim i gotovo jedinim činiocem cele ruske istorije bilo vlast, i to poimence carska vlast, koja se onda i okrivljuje za katastrofu (kod ovog autora, pričanje je uvek spojemo 5 осеnom); i drugo, da se je već od prastarih vremena pripremao boljševički prevrat, koji prema tome postaje vrhuncem i konačnim završetkom čitave Ruske Istorije. Ovu poslednju tvrdmju izmose često i sami bolijševici, jer oni, kao što je i razumljivo, sude onako kako je o tome sudio Ogist Kont {u jednom svom pismu Litreu): »Treba da izgledaš prastar, da bi se što bolje ukorenio u umovima«, Medjutim, kako se vidi iz piščeva uvoda i celog trećeg dela knjige, sam G. Jelačić je daleko od ovako ekstremmog zaključka; on čak postavlja pitanje: »Da li je taj preokret bio potreban, ... i da li mije suviše skupo рјасепо socijalno iskustvo boljševizma?« (str, 190), Ipak nije uspeo da izbegne meke dvosmislemosti koje su dale povoda G. Ćurčinu da bona fide napiše svoj predgovor. Uostalom, ne treba da se čudimo, kad je eto čak i Vališevski, u svojoj novoj kmjizi (»Le rčgne d' Alexandre ler, la Bastille russe et la теуојиноп en marche«, Paris, 1923), našao za potrebno, ne znam zašto, da u Alelsandru I vidi baš ono lice koje je gurnulo Rusiju ma put boljševizma; a osim toga, postoji već cela velika literatura koja nastoji da pošto-poto celi sraisao Ruske Istorije vidi u pripremanju boljševičkos režima, sasvim Као о је Небе! pokušavao da smisao Svetske Istorije svede na veoma prelazni i, kao što se uskoro pokazalo, veoma kratkotrajni režim Prusije dvadesetih godina prošloša veka.

Prvi deo knjige G. Jelačića ima više publicistički nego istorijski karakter. Poneke tvrdnje autorove, bez ikakve sumnje, trebalo bi da su bolje obrazložene, tako naprimer: da je za vreme Petra Velikog nikla »velika industrija« {str. 9); da Car počinje da se smatra »kao meograničeni delegat s u V e T eпоба патода« ({str, 10; očigledna zbrka Hobesa i Rusoa, prilikom ocene »Pravda, volja monarha«]; da su »Slavenofili« bili

232