Nova Evropa

На страни 395, у првом ставу, каже се, да је Г. Мештровића „и пок. Цвијић — упућен од Господина Посланика спочетка наговарао да Изложбу назове само српском, па је после од тога одустао“. Пок, Цвијића нисам упућивао ни по каквој ствари Г, Мештровићу. Уосталом, пок. Цвијић није био човек такова кова да би се по туђем упутству заузимао за ствар коју не би сам одобравао. Ако би се противно тврдило, мислим да би се повредили осећаји поштовања и пажње које сви дугујемо његовој успомени, Ако је дакле пок, Цвијић чинио што у оном смислу како је речено у наведеном ставу, то би само значило да је такво било мишљење пок, Цвијића у оном тренутку.

У другом ставу, на истој страни, каже се даље за мене: „Ускоро после догађаја о којима је напред реч,... скинут је са места Посланика Србије у Лондону, и није више на њега враћен, Да ли он можда и сад још мисли, да би се то могло догодити, да је он тада био прави човек на правоме местуг" — Да је ово нетачно, види се кад се узме у обзир да су се догађаји о којима је реч (т.ј. објава Манифеста и предаја Меморандума Југословенског Одбора британском Министру Иностраних Дела) догодили маја 1915, а да сам ја са положаја посланика у Лондону отишао под јесен (августа или септембра) 1916, дакле на годину и три месеца после речених догађаја. Да ли дакле та чињеница, да ме је Краљевска Влада, после уређења питања о Меморандуму, држала још тако дуго (јер то је било у времену Рата) у Лондону, не значи да главни фактор и судија у овој ствари, Српска Влада, није оцењивала моје држање као рђаво и штетно за интересе наше државе, како би се то желело да представи у чланку „Нове Европе" 2 Ја знам да су противу мене, иза леђа, дизане жучне тужбе и прављене интриге, а није тражена прилика за објашњење. Уосталом, ја се у бригама и заузет многим пословима у оно време нисам ни обзирао на те покушаје, иако су ми они доцније стварали непријатности и разне тешкоће. Овоме ћу још додати, да мој одлазак са положаја посланика у Лондону, као и то да на њега, па ни на други посланички положај, нисам више враћан, да је све то дошло у складу са мојим жељама, о чему не би било тешко уверити се код још живих онда меродавних личности; а мислим да ми је слободно поменути, да и положаји од великог поверења, које сам заузимао непрекидно од краја 1919, прво у главном одбору наше делегације на Конференцији Мира, а за тим као владин делегат у Комисији за Репарације, где се и сад налазим, доста јасно показују, да дужности које су ми повераване у служби мојој земљи, у току више од тридесет година, нисам испуњавао на штету већ на корист државних интереса. Да