Nova Evropa

једном напису него ли кад је састављен, он иде до неозбиљне претпоставке да би за састав одговора на чланак у „Новој Европи“ од 11, јануара, под онаквим околностима, требало много времена. Било је можда природније и простије мислити, да мој одговор није раније дошао, или стога што сам налазио да посебан одговор није потребан, јер га садржина написа сама може дати пажљивом читаоцу, или стога што ми ти написи нису били познати, што се опет може објаснити мојим сталним борављењем ван отаџбине и пословима којима сам заузет, Чланак у „Новој Европи“ од 11. јануара прочитао сам априла месеца, када сам се неко време бавио у Београду, и кад ми је привучена пажња на тај чланак. Мислио сам да не треба оставити без исправке онако погрешно представљање ствари у којима сам учествовао. Одговор сам тада написао, па како сам био при поласку на пут за Париз, умолио сам једног пријатеља, који се лично добро познаје са уредником „Нове Европе“, да му мој одговор достави ради објаве, или, ако га уредништво „Нове Европе" не би штампало, да се објави у „Политици“. Уредник „Нове Европе" извесно је обавештен, како је дошло да је мој одговор изишао раније у „Политици“, иако сам пристао да у „Новој Европи" изађе не у првом него у другом броју који је био на реду. Чега дакле ту има што би заслуживало замерке2 Да, али жеља за нападање по сваку цену може из свачега испредати замерке.

Морам се зауставити и код тврђења, на страни 389, као да нисам био у могућности да се у Лондону обавестим „ни о званичном ни о јавном мњењу и схватању ствари", Одговор на ово могу дати и моји извештаји Влади из оног времена, који су једини меродавни за оцену у питању колико сам успео да се обавестим о стварима које су тада биле од важности за нашу земљу, да схватим положај и донекле предвидим догађаје. Ничије лично мишљење и никакве фразе не могу бити претежнији од тих докумената. Ти су извештаји ишли уз догађаје и више пута изражавали мишљење и о развоју који се имао очекивати. И сад, пошто су догаБаји давно прохујали, не бих имао никаква разлога непримити суд о моме раду у Лондону, који би био донесен објективно на основу тих докумената. По личним импресијама и осећању, без стварних докумената, опасно је узимати улогу судије, јер се у погрешке лако пада, а ове највише штете оне који их праве,

Напомињем да се мој одговор од 22. априла односи само на чланак у „Новој Европи" од 11. јануара ове године и не води рачуна о раније објављеним написима.

Париз, 3. јула 1927.

Матеја С. Бошковић.