Nova Evropa

Kozaci uživali široke samouprave, birajući sebi komandire, dok je u srpskim naseljima vladala strogo vojnička disciplina; naročito Horvat, neposredno potčinjen petrošradskoj Vladi, bio je upravo meograničeni gospodar mad svojom vojnom kolomijom, Mesta su bila lepa i plodna, ali divlja i opasna, i nisu bila potpuno prazma, nego je bilo tamo i starosedelaca, i novih doseljenika koji nisu spadali u Horvat-Ševićevu seobu, Odnosi izmedju svih ovih ljudi nisu bili baš majbolji, o čemu nam daje izvesnu predstavu istorijski roman poznatog južno-ruskog pisca Pantelejmona K uliša, koji je lepo prikazao taj šareni i bujni »prerijski« život na divljem flu srpskih naseobina. Inače, zanimljiva u svakom pogledu unutrašnja istorija srpskih maseobima još nije ni od koša napisana; nema ni predradnja zato, nisu objavljeni ni proučemi dokumenti, kojih se sva sila čuvala {a valjda se još i sada čuva) u specijalnom arhivu u Jelkaterinoslavu, To bi bio zahvalan i zanimljiv posao i za ruske i za srpske istoričare, i naročito za istoričare Vojvodine {i Maticu Srpsku), da razrade kao što treba ovu obilnu gradju, te da ispišu do kraja ovu stranicu istorije oba naroda i njihove uzajammosti,

Godine 1764, obe srpske naseobine likvidirane su Као samostalne teritorijalne organizacije, ali su »srpski« pukovi još neko vreme postojali, i njihovi oficiri učestvovali su u izborima za veliki Zakonodavni Odbor, koji je carica Katarina II (1767) u Moskvi sazvala, tako da su se u tom Odboru našla i dva poslamika Srbina — Rašković i Tošković, koji su igrali u Odboru izvesnu ulogu, braneći — izmedju ostalog — interese seljačkog puka; svakako su bili medju slobodoummijim članovima Odbora (o učešću Srba u izborima i u samom Odboru držao je pisac ovih redaka naročito predavanje u Istorijskom Društvu u Beogradu), Prilikom tih izbora, i u samome Odboru, Srbi su se već izjavljivali kao Rusi, iako su branili i svoje posebne interese, Prirodno je, uostalom, što su se ovi Srbi dosta brzo rusiziraH; ali su se, osobito u oficirskim porodicama, od kojih su neke spadale u dosta ugledno i bogato rusko plemstvo (Horvati, Ševići, Vujići, De-Preradovići, Piščevići),, očuvale izvesme srpske tradicije i svest o srpskom poreklu. O njima priča i Njegoš, koji se s njima sastajao prilikom svoga boravka u Petrogradu {vidi u članku »Njegoši Rusija«, u »N, E.« XII, 464472), Dva ruska Srbina, otac i sin Pišćevići {iz plemena Paštrovića) napisali su zanimljive memoare, po kojima se može pratiti dosta lepo proces rusiziranja; dok otac piše još »slavemo-srpskim« jezikom, sin spada već u red vrlo dobrih ruskih pisaca, Ima izveštaja, koji nisu kontrolisani, da je još sredinom XIX stoleća na 1000 ljudi u bivšim naseobinama bilo potpuno svesno svoga porekla; ali, kako već rekosmo, bliža sudbina ove graničarske mase nije još nikako proučena. Kažu,

207