Nova Evropa

На окуп, другови из Деветстоитреће!

Браћо! Да говоримо опет онако како смо између себе говорили онда када се није требало бојати ухода ни издајица! Онда када смо били још млади! Прошло је ето већ равно четвртина века од славне године Деветстоитреће,. Равно четвртина века! Говоримо са поносом, и са свешћу да смо остали живи на бедему те велике и лепе успомене! Ако нам ко каже да смо остарели, ја ево позивам сведоке да то порекну —-: сведоци су сви они младићи који су пре двадесетипет година живели и војевали под истим именима нашим. Сведоци, то смо ми сами, Позивам вас, браћо, да их уверимо, да смо још довољно млади за јавни и народни посао, Али прво, да се сами о томе уверимо, да се пре свега видимо и да се пребројимо, да погледамо један другом у очи без речи и разговора, да огледамо колико је у нама остало старе истине и старе љубави, старе везе наше. Да се надвиримо изнад сакривене и дубоке унутрашњости, па да потражимо да ли ту још има оне радости и жеље за радом, А онда да се загрлимо, заверенички и јуначки, па да покажемо још једанпут весело стиснуту и снажну песницу, под нос смрти и старости!

Мислили смо, да нас неће више требати, — да смо ми своје учинили, Веровали смо, да је велики народни задатак извршен, те да стари борци могу поћи на отпочинак, или се растурити па привредити нешто за своју ужу околину и за себе, за своје старе дане. Али смо се преварили, Десет година живели смо у заблуди, да ће нестати облака који муте небо над нашом земљицом, и да ће изненада засијати сунце праве слободе и братства и једнакости, које смо прижељкивали и за које смо се борили, Не смемо се даље заваравати: данашњи нараштај није дорастао целоме послу, — треба му још помоћи. Морамо се вратити, и прионути поново, морамо учинити нове напоре, да подупремо ово данашње друштво наше, да нас чују и да нас виде, бар као знак и знамење, као сигнал јасан и светао, сигуран и одређен, у садашњости која изгледа мрачна, узбуркана, и неизвесна. Дај дакле да се опет састанемо, да покушамо поново истаћи заставу, ону нашу стару заставу одушевљења, љубави, и веровања, да је сви виде; да се договоримо, као браћа и као људи, те да отуда, испод тога великог сигнала и испод те наше идеалне заставе, кажемо реч, слободно и јавно, јер сад је наш народ ослобођен, као што смо то умели заверенички чинити пре двадесетипет година, кад је народ био у ропству; да саставимо манифест са потписима наших живота и наше крви, па да га објавимо и обнародујемо на све четири стране наше земље.

Почећу мало поиздаље, да би нас се боље разумело, За мене је једно јасно и поуздано, па ће то зацело бити и за вас,

376