Nova Evropa

Држава и Црква у идеалном смислу, и њихова вечна борба у историји.

Леополд Ранке обично је говорио, да је историја увек историја односа и борбе између Цркве и Државе, Ове речи садрже у себи дубоку истину, у коју вреди проникнути и објаснити је.

Наравно да ту не треба мислити на значење Цркве и Државе као двеју историјских установа, које су као такове служиле, и још служе, предметом нарочитих истраживања, с обзиром на њихове односе, на њихове сукобе, као и на различне узроке ових сукоба, у којима је, од времена на време, превладавала било једна било друга установа, Него, као што сам већ другде изнео, а овде сада потврђујем та своја запажања, овака се историја не може да схвати друкче до као историја двају државних облика, од којих један настоји да себи подвргне, или чисто у себи реши, онај други, па је један или други облик, према томе какво је кад доба, представником моралне и грађанске одбране, односно прогреса, За тумачење такве историје недовољни су дуалистички или еклектички критерији, који оба ова термина подводе час под појам односа наоружаног мира, час доброг суседства, час сепарације, док су у ствари ти критерији додуше такођер предметом историје, али се они односе тек на извесне прилике, те на прелазне саставне делове оних сукоба.

Кад би се, међутим, хтело да уђе у дубоки смисао Ранкеових речи, требало би се сетити последње папске енциклике (децембра 1926), у којој се протестује противу „појма који од Државе праве циљ, а од грађанина и човека средство које се (од Државе) посве монополизује и апсорбује"; појам (надодаје се) који „не може да буде католички појам", Којемудраго били намере и циљеви које би она енциклика да практички постигне, Папа са изложеном теоријом има право, јер је она необорива, и то зато што она у символу Цркве тражи ни више ни мање него моралну свест. И одиста је заслуга Католичке Цркве, да је она, што је боље могла и знала, супротставила овај захтев тврдоме и једностраноме макијавелизму, тојест такозваној „згољној“ политици, која се наметала у свему и над свиме, И њена је, исто тако, заслуга да је — својом чврстом и истрајном опозицијом — присилила ову теорију да исправи своје претераности и настраности, па да се што више у себе удубе и усаврши, сачувавши ипак притом своју нарочиту и оригиналну истинитост.

Али се противност између Цркве и Државе, између политичке свести и акције и моралне свести и акције, не изражава само у оном католичком облику, већ и у различним и

75