Nova Evropa

воре, поготово ако је корист од њихове акције очигледна, исто као и када људи који раде чисте утилитаристичке послове преузму наједампут на себе моралну службу, те изговарају речи које се од њих не би нигда ишчекивале и врше племенита дела, — така измена специфичног обележја, поздравља се усхићењем; док се насупрот, осећа дубока одвратност када људи Цркве, љубитељи истине, одгајатељи и чувари идеала, узимају на себе политичка опредељења, својствена насилницима, интригантима, рачунџијама, шпијунима, и џелатима. Измена службе, у овом случају, сматра се понижењем; па како ниједан морални разлог не може да оправдава понижење, то је јасно да ово потиче из приватног утилитаризма било које врсте, те се своди на апостазију, на издајство, на проневерење, и на оскудицу поштења. Обично и овај нови занат ове пребеглице врше лоше, као људи колебљиве ћуди. Ако се ипак догоди, да понеки међу њима покаже сада извесне способности, док је пре био неспособан као човек Цркве, то значи, да је онај први његов позив био погрешан, или тачније, да то уопште и није био његов позив, већ произвољно одабран социјалан положај. Тако се више пута питамо пред понеким свештеницима и монасима, чему носе то одело, када су их њихова дела и њихове речи одређивали за нешто друго7 Исто нам се питање намеће и пред понеким филозофима, учењацима, књижевницима, и одгајатељима, које су потребе живота, и извесне секундарне и површне способности, довеле на њихова садашња места,— која места они у случају погибељи не би никако бранили ни одбранили.

Да је, коначно, гледиште „Цркве“, или етике, суперијорније од гледишта „Државе“, или економије, то је признато и од стране историје; и то тако, што није могуће створити историју човечанства, — која би била историја целога човечанства, а не тек историја неког распарчаног или једностраног човечанства,— друкче него само као етичко-политичку историју. Модерна историјографија добија свој стваралачки дух од Историје Цркве, установљене од Хришћанства.

Benedetto Croce.

(Превео са талијанског рукописа, Бодан Радица.)

Suština Hrišćanstva.

(Buonajuti — Ernesto Buonaiuti —, katolički sveštenik, profesor Istorije Hrišćanstva na rimskom Univerzitetu, dvaput je ekskomunikovan, kao osnivač nove škole religijoznih nauk4 u Italiji Osnovni pojam пјебоуа učenja ispoveda potrebu povratka Crkve КЕ primitivnom hrišćanstvu, shvaćenom kao ljubav koja u jednoj zajednici združuje ljude, koji svi podjednako učestvuju u

78