Nova Evropa

koji samo usporava i sputava ekonomsku ekspanziju i razvoj materijalnog blagostanja, te smanjuje izglede i »konjunkturu« za »poslove« i bogaćenje. I on, nestrpljiv, ne kloni se ni radikalnijih mera da se taj otpor suzbije, ili salomi, pa ne preza čak ni od pomisli — amputacije! Ova ideja o »amputaciji«, naime, o kojoj se u poslednje vreme toliko govorilo i pisalo kod nas i na strani, na štetu naše države i na sramotu naše generacije, pouzdano nije strana, bar u ovoj njenoj poslednjoj fazi, koncepcijama [0},9}"} srbijanskog »državnika« iz mešovitog braka, iako ne tvrdimo da je baš u njegovoj glavi rodjena, ili da je jedino na njegov · poticaj u promet stavljena, Ali, nato ćemo se još vratiti, Nego, ni poreklo G, Voje Marinkovića, uz malu sredinu iz koje je ponikao i u kojoj se učio politici i javnom životu, ne tumače Još potpuno njegovo današnje političko držanje, i ne karakterišu sa svih strana politiku koju vodi пјебоуа ујада 1 njegovo društvo. ·

G. Vojislav Marinković nasledio je, kako izgleda, još i prilično slabu fizičku konstituciju On nije zdrav čovek, Nije nam dovoljno poznato, kako ga je služilo zdravlje pre Rata, ili bolje pre ratova [jer je Srbija vodila rat još od godine 1912); ali je van svake sumnje da on od Rata naovamo poboljeva, odnosno nosi klicu bolesti u sebi, i to očigledno teže bolesti, jer se bez nevolje ne ide na duge nedelje u Vilar iznad Glijona i na Zlatibor, Mi smo već jednom prilikom govorili o tome, da je G, Marinković bolestan, i da njegova politika nosi vidne tragove njegove bolesti, Tada nam Je Jedan zajednički prijatelj pomalo prebacio što tako »nedelikatno« govorimo o tudjoj bolesti, Baš kao da se radi o privatnu čoveku, i kao da od bolesti G. Marinkovića ne pati cela zemlja! Isključeno je, da bolestan čovek može vladati sobom kao zdrav, i da može normalno vršiti svoje obaveze i funkcije kroz duže vreme, pogotovo kad su ove i mnogobrojne i pune odgovornosti. Teško poslu u rukama bolesna čoveka; još teže javnome poslu, a ponajteže spoljnim poslovima jedne države! I nesamo da država strada moralno i politički, nego je bolest njena prvog Ministra Spoljnih Poslova košta i teških para, U ovom slučaju više nego i u kojem drugom, jer je Gospodin Ministar Inostranih Dela Jugoslavije br. 1 odredio da, dok on putuje — sa dnevnicama, naravno, — po Evropama, kod kuće prima ministarsku plaću Gospodin Ministar Inostranih DelA Jugoslavije br, 2, koji inače nema baš nikakova druga posla do da ба »хашепјије«. Оуај luksuz može sebi dopustiti jedino, kako izgleda, Jugoslavija; jer ustanova Ministra-konsorta nije đosad bila poznata u političkoj istoriji, pa je morao doći G. Voja Marinković da je pronadje, Dabogme, pored 18 ministarstava »sa portfeljom«, zašto ne bismo _ plaćali i devetnajsto, »bez portfelja«, da nezamenjivi Gospodin

Ministar Marinković može mirno bolovati i stranstvovatil? , ,

205