Nova Evropa

дукта масе и брзине, виртуалног замаха и ударца, — брује понорнице, грме стрмоглави водопади, разлежу се бескрајне површине, и све односе, све удаљују, све уништавају, и пркос и таленте... На обалама нашег мора стоје древни трагови гибања и корачања човечанства, безбројне су наслаге и разноврстан талог збивања и дешавања, стрши особеност старине и прошлости, урличе истина смеха и плача, у прашини се котрљају круне од злата и маске од папира, тону и на површину искачу антрополошка чудеса, зинула је вулканска комуникација, отвор, клоака, и родница светова, изврнута је и просула се кошара богова на повлачењу и бегству, излећу и улећу муњевите стрелице људских душа, зјапи задимљена одушка немогућих могућности, жуборе сви тавни извори свих светлих вода, неприступачне су шупљине видљивих и невидљивих грађевина, споменика, гробова, обитавалишта животиња и људи, као да је оборен, разрушен и до темеља са земљом сравњен један стари и величанствен храм...

Али је на обалама нашега мора Крститељ Јован пробијао главом седам тавана леда и савлађивао у борби нечастивога, и када су се гигантске стене рушиле остао је жив наш први наш мрав, остали су видици којима нема краја, и постављени су мисао и осећај на право место и у праве размере, одржао се пркос и таленат наш за доказ поретка и недокучивости коначног сазнања, у неисцрпности шаренила и облика сакрио се наш живот и његова воља и моћ, по цену последње капи крви наше задржано је место одакле се може силно проговорити и кад затреба дубоко и скрушено заћутати, —- тамо смо, на своме смо, наше је,,,

На обалама нашег мора жив је и неподељен мегдан наш са туђином и са странцем, вреле су и отворене уснице наше утробе, зелено је и сочно место нашега оплемењивања, широм су отворена врата светскога друма и пута, бију и надимљу се крајници наших плућа и срца, истрвене су грубости и оштрина граница индивидуа, вечно је очекивање могућности трансплантација, закопчана је копча духова и генија, и преко прошлости и уништења клија семе живота, наставља прекинуте нити и спаја се са вечношћу и са боговима...

Тамо смо, на обалама нашега мора, и тамо остајемо!

У долине обала нашег мора, пред мостове нечујних бродова, усусрет валовитој површини пучине, иде, силази, помиче се поворка и ред рутавог и црног горштака, варварина, очуваног, јаког, жилавог, просипа се семе чудних и нових људи посејаних у давнини, и носе се сасуди у којима је светиња тајне плодности, дарова, храбрости, отпора, извршава се најплеменитија измена материје, занавља се провоциран живот, — и побеђује, Л

67