Nova Evropa

састоји поглавито у томе, да се грађанство, особито- оно образованије, служи туђим језиком. На нашем приморју ишло се у томе и даље, па се редовно није некоме замјерало ако би промијенио и народност; чуло би се, додуше, доста ругалица на рачун оних Хрвата који би се претварали у Талијане и талијанаше, али доброћудне маловарошке бопкалице нијесу никога сметале да пређе у противнародни табор, јер се није имао "бојати ни друштвенога бојкота ни каквих других неприлика...

Када је, након пада Венецијанске Републике, Далмација. дошла под власт маџарско-хрватскога краља и аустријскога. _цара, онда је сва Далмација, од Котора до Задра, тражила да

и стварно буде сједињена с Хрватском, У том су приморски Срби били подједнако ревни као и хрватско-католичка већина, јер су осјећали да Далмација као одијељена аустријска покрајина мора кукавно животарити, У том су смислу радили и неки царски генерали хрватске народности. Хапсбурзи у _Бечу мислили су, да ће много постићи ако спријече то сједињење, те погодују ширењу талијанштине путем државних надлештава, школа, и других установа. Посљедице оваке бесмислене политике осјећају се донекле још и данас, баш зато што се извјестан дио приморскога грађанства не зна још ни сада да отресе сасвим остатака туђинштине, а нарочито да се увијек и у свакој згоди служи својим народним језиком. Овај се приговор не протеже на сва мјеста на приморју, али тамо гдје тај лош обичај постоји лако заводи у блудњу и нашег човјека из унутрашњости и странца из далекога краја. Великој већини наше јавности није схватљиво овако занемаривање народне ријечи, јер у својој политичкој повијести нема. нигдје трага о погодовању талијанштини на нашем приморју на почетку ХТХ стољећа, и још године 1848, сва Далмација бијаше одушевљена за бана Јелачића. [ек од године 1860 до 1882 напунила се Далмација некаквих „аутономаша", „славодалмата“, противника сједињења са Хрватском, под изликом, да би Далмација — у случају сједињења с Хрватском — дошла под војну границу! Та глупа прича имала је толико успјеха, да се је Антонио Бајамонти у Сплиту одржао најдуже од свих редом побијеђених аутономашких опћинских начелника. Ту чудну врсту људи описао је Јурај Царић у свом роману „Обитељ капетана Оповића“; а како су од тих аустријских славодалмата постали талијанаши и Талијани, може се читати у књизи Л, Војновића „Далмација и Италија“ (штампано на француском и енглеском језику за вријеме Свјетскога Рата), и по другим расправама.

Погодовање талијанштини у Далмацији од стране бивше Хапсбуршке Монархије, исто као и у кварнерској Ријеци, допринијело је да Југославији нијесу припали крајеви и гра-

304