Nova Evropa

дови који би јој, по географском положају и по начелу народног самоопредјељивања, морали припадати, У Италији је вјештачки створена и проведена пропаганда о некаквом талијанству далматинских градова, па је тајник фашистичке странке, дакле службене странке, долазио у Задар и говорио чак о „варварским хордама“ које су тобоже провалиле у Далмацију, док је ова тобоже — по обичајима и традицији — талијанска, Тешко би било знати, који су то обичаји и традиција, да извјестан дио словенскога грађанства, како рекосмо, не даје донекле повода овакој пропаганди, зато што мисли да је «отменије" кад говори талијански, или кад га меша са нашим језиком, У том погледу, требало би ићи у школу старом Дубровнику: госпарска влада тамо је напросто свим својим грађанима забранила учење талијанскога, да би извјесне кругове одучила од рђавога обичаја говорити у свакој прилици и на сваком мјесту туђим језиком, Талијанчарење, тојест врло погрјешно употребљавање покварених остатака венецијанскога нарјечја, на нашем приморју је једна друштвена и народна мана, порок којему би требало једном озбиљно на пут стати, макар и тиме што би се у школе завело учење правилног талијанског (или, још боље, француског) језика.

Наши јавни и просвјетни радници нијесу никада обратили довољно пажње овоме предмету. Од приповједача једини је Динко Шимуновић (у „Породици Винчић“, и у разним својим приповјеткама) досљедно шибао „перкелање", т. ј. талијанчарење извјесних наших кругова који иначе хоће да буду први у родољубљу и на почаспим мјестима. Оно што су пропустили књижевници и људи од пера, то је у посљедње вријеме, на свој начин, учинио кипар и градитељ Иван Мештровић, који је за Сплит, највећи град нашега приморја, израдио споменике бискупу Гргуру Нинском, пјеснику Марку Марулићу, и пјеснику Луки Ботићу, а припрема још и споменике краљевима Томиславу и Петру, — да буду видљиви и гласни одговори онима који кажу, да се не смије дирати у латинство Сплита и Далмације, Иван Мештровић и Динко Шимуновић су дошли у сукоб са оним нашим људима који су, из некаких „културних разлога“, или из неразумјевања, увијек приправни на попуштање, јер ова двојица не потичу из оних приморских средина гдје се подржавање туђинштине сматра обиљежјем некакве отмјености, — они су представници чисте народне снаге из залеђа, која мора са приморјем да потражи јачи додир, те да га подмлади, освјежи, и ослободи полутанских маловарошких лоших навика. „Љуби, роде, језик изнад свега, — туђе поштуј, а својим се дичи!“,.,

- ет

305