Nova Evropa

који би данас једини још могли да нешто кажу, — ћуте, као да су и они престрављени и застрашени пред навалом ове нејасноће, ове тмице и неодређености, што је спопала духове наше земље. Скептик који је свестан трагичног положаја у коме се данас налази западни интелектуалац, он ипак путује и путује, да би чуо барем нешто, па било то „нешто“ и ограничено, уско, и пошкропљено закрвављеном тугом, Од Штајнера, „шефа антропозофа", преко Данунција, до Фрица фон Унру-а, и даље, крећу се његови сусрети, који га — сви од реда остављају разочарана и хладна, Сви ти људи, све те личности, као да су мртве: Штајнер му је „ип азсеје ФађоНаче"“, — нездрав, немиран, и перверзан"; Данунцијо, његов лирски идол из младости, данас му је мање „интересантан“ и од „сјајног Гардског Језера", те с њиме обрачунава овим типичним речима : „Homme ala double Натте, а Та fois destructeur et pošte"; на фирентинским терасама разговара са Фрицом фон Унруом, и диви се пророчком самопоуздању и јасном веровању овога Немца, који садржи у себи „Ној бегза], езро: riche", али је ипак „епсоге таесл5", И кроз та „негативна сведочанства“, која га остављају растужена и меланколична, он долази до Максима Горког, за којега каже, да је „сам у озбиљности својих година узвишен“, и да му је „мир његове једноставности“ дао „задовољавајуће одговоре". Поглед и речи тога човека, којега је он нашао болесна и остављена од свих у Херингсдорфу, Teme ra: тај „својевољни изгнаник“, пун „варварског богатства словенске душе", својим га одмереним одговорима страши; говоре о „Револуцији“, и аутор приче „Мати" одговара јасно; „Све је то потребно, да би се узгојио један нов свет... За сто, или за двеста година знаће се резултати... Русија треба страшног тиранина... Иван Грозни није био ништа мање неумољив од Петра Великог, Петар Велики од Николе 1, а Никола 1 од Љењина... Шта тражи човек из народа —, само три ствари; да има круха, да спава било с каквом женом, и да све мање ради",,,

Незадовољан одговорима људи, Андре Жермен оставља градове, па путује да тражи пејзаже. Долази у Фиренцу, где наилази на Сезана у „мртвим стварима“, у „аутопортрету“, у „играчима“, и у „портрету жене“. Ходочасти wa Monte ОПуећо, и — чудновато — поређује Брака са Сињорелијем, Џикаса са Содомом, и говори, да је Сијена, као и Монте ОлиBeTO, „citč unique oti entre christianisme et paganisme fut conclue mieux qu une treve”, Monre Ommero My je „профан", и он се чуди како је Св, Бенедикт могао да својој браћи изабере таково место; Средњи Век му је у тим успоменама „страшан“, и „непријатељ Христове љубави". По овим аскетским брежуљцима, он свуда сусреће сатире, одевене у фратарске кукуљаче. Овај духовни и лирски следбеник песника „Лауда“, близак је

316