Nova Evropa

Ми ћемо покушати, да проблем начнемо и са оних за нас још увијек болних и мучних страница, Рекли смо болних, да подвучемо ону од 12, новембра 1920, када је наша делегација — након пуне двије године тешке и неједнаке борбе — била присиљена, у крутој двоумици која јој је предстојала, да потпише у Рапалу уговор о разграничењу између Италије и Југославије. Први су нам гласови јављали; спасли смо Шибеник, Сплит, Вис, — спасли, да би нам олакшали боли ради онога што смо изгубили. А када се прочуло, да смо изгубили Истру, Трст, Горицу, па Ријеку, па Задар, па Ластово, да је Крањска ампутирана, тада се читава наша нација сагнула под теретом суза и боли, Никада у вијеку овог народа нијесу полегли били на нашу земљу већа мора и гушћи мрак. Никада. И ако се тада чуо шапат; „Па зар је ради овога требало крварити четири године, зар није било боље да је све остало при староме" —, није се томе шапату чудити. А када је прошао час клонућа, тада смо с неким олакшањем слушали ријечи с којима је Конте Сфорца, Манистар Спољних Послова, изнио дне 26. ХГ. 1920 пред талијански Парламенат на прихват закон о одобрењу Рапалског Уговора: „Овим смо уговором морали примити к себи на стотине хиљада Словена, Овим ћемо Словенима обезбиједити најширу слободу језика и културе. Биће то за нас обавеза части и чин политичке мудрости. Увјерени смо, да ће ови наши нови грађани убрзо бити задовољни и због тога, што су припали једној Великој Сили, која ће — поносна са своје неприсподобиве културе — поштовати суревњивом бригом њихов локални живот", — тако је говорио насљедник великог Кавура. Ми смо вјеровали тим ријечима; вјеровали смо, да ће стотине хиљада наших саплеменика наћи пуно разумијевање код Великог Народа за примарна човјекова права, да се — вјерни држави у којој живе — слободно могу развијати под утицајем одиста неприсподобиве културе, као добри талијански грађани југословенске народности. Вјеровали смо, да им неће нико насртати ни на кућу ни на школу ни на цркву, ни на језик ни на обичаје. Зар Велика Италија не би имала разлога да се поноси, што у њезиним границама живе преко пола милијона задовољних и мирних Југословена И зар Југославија, ради среће и мира тих својих саплеменика, не би настојала да управо преко њих склопи што тјешње везе, и економске и културне, па и војничке, са великом сусједом2 И није ли баш тиме судбина упутила била једне на друге2 Ето, у тим и таковим мислима, ми смо прегарали и Трст и Истру и Горицу, и Крањску, и отоке. И опет смо вјеровали, да је присаједињење Задра и Ријеке, Ластова и Пелагруже, само привремено: ради престижа и ради викача; привремено, јер зар може Великом Народу бити од части, да држи стражарнице на туђем територију 7

322

разара пак ara e IA Oi