Nova Evropa

није никад могла утрнути. Још 1916, за великог хрвања на Сочи, покојни Иван Крек разлагао је Др. Рогуљи своје мисли о: уређењу југословенске државе, Неуморна оригиналност тог великог социјалног реформатора и политичког човјека дијели државу на десет аутономних провинција; Трст му је средиште Горице, Градишке, Истре, и Крањске, а Загреб опет Штајерске и Доленске. Годину дана након тога, дне 22. УП. 1917, управља Франо Супило своје познато писмо Јоци Јовановићу, у којему дијели будућу југословенску државу — његов идеал и његову вјеру — на пет аутономних саборских тјелеса: Словеначком Сабору у Љубљани придаје све земље у којима обитавају Словенци, а Хрватском у Загребу — Троједницу и хрватску Истру. И то онај Супило који је први открио Лондонски Пакт, и који се први од наших с њим до у танчине упознао, с њим и с оним великим опасностима што их је тај Пакт крио у себи за наше нацијоналне ревиндикације ,.. А. када је, дне 8, Г 1918, предсједник Вилзон објавио својих 14 програматских тачака, наша се је вјера ојачала, налазећи у деветој тачци мисао да ће се исправити границе Италије по јасно признатом народном посједу, А његове, Вилзонове, ријечи, управљеве Конгресу 11, [. 1928: „Да се свако теритозијално уређење има сложити с интересима и користима пучанства тога краја, а да не смије служити као обична погодба између супарничких држава", примљене су од нашег народа с оном истом побожном вјером са којом се прилази на причест,

Након свих оних жртава, и након свих изјава, постала је неразумљива нашем народу она дуга и пуна заплетаја борба што су је наши делегати морали да издрже у оним натегнутим преговорима који су се водили од Лондона до Париза и од Сан Рема до Рапала. Неразумљива, болна, страшна, и понижујућа. Поготово неразумљива након оне понуде наше делегације од 16. ТУ, 1919, којом је предложила била, да се плебисцитом ријеши питање, који ће крајеви припасти нама а који Италији. Зар се могло тој понуди ишта приговорити, и зар није једино народ позван да одлучи коме ће се прикло-

нити царству: — Тако се барем онда код нас мислило; тако се и данас мисли, Али гдје оста она „обавеза части" —- пита се овај наш народ — данас, када се је 540 наших

основних школа, једну за другом, затворило, а да се и не спомињу гимназије и учитељска школа у Пазинуг Гдје се налазе бројне наше новине, кад и невини „Вез" мораде селити у Љубљану 7 Што се зби од наших 800 учитеља и учитељица 2 Гдје су некад бројна и цватућа наша друштва; задруге, читаонице, соколане, и домови 2 Зашто је, напокон, и божја ријеч изговарана у нашем језику истјерана из храма молитве72 Па насилна измјена презимена; па драконске мјере за оне којима понос не дозвољава да затаје ријеч и тежње отаца својих!.,,

325