Nova Evropa

Све то, и онда оне сталне манифестације и поруке „заробљеном Талијанству Далмације"! И када би се с тим парадама бавила само дјеца и улица, ни по јада. Али не, службени и високи кругови судјелују у тим дитирамбима. Када би ту био само посвећени пјесник са Гардског Језера, ми бисмо му опростили, Пјесницима је све дозвољено, Али онима који носе велики фашистички покрет на својим леђима, није и не смије бити. Истина је: ова пјесма о неослобођеној Далмацији нас не узрујава; али нас оно друго узнемирује. Не узрујава нас, јер имамо један одговор: у свако доба смјели бисмо пустити било којој неутралној власти да проведе плебисцит у овој нашој земљи, А јесулии С Оне Стране приправни на исто, за село по село, за особу до особе, све до границе брзе Соче 2 Поуздање је наше велико. Више данас, него ли је било онда када је, 15. ТУ. 1919, наша делегација понудила да се спор ријеши плебисцитом. Ето, како ми гледамо на ствари.

Али нас узнемирује, — и ради тога и пишемо ове ретке —, да ли ће се јавно мишљење С Оне Стране, заведено у једну крупну блудњу, и подјарено ради једне страшне сумње, моћи увијек обуздавати, да не затражи да се подигне рука чна мрског словенског варварина“, да га не повриједи до у срж, да га не покрене из његова стрпљивог чекања 7 Јер онда, јао и за њих, а и за нас! Јао ономе широкоме појасу словенскога пука који се поставио између њих и нас: од Соче до нама ударених граница. Њима најтеже, Сваки од нас то осјећа и разумије, и с болом у души стрепи од саме помисли на такав кобни час, Ето, зашто нас то узнемирује, Не ради нас, јер никада никоме неће успјети да нам ово наше Приморје зароби. Ми то знамо, Па ипак, понављамо, да нас узнемирује; ради њих, јер их ми можемо и прегорити, али никада заборавити!

С Оне Стране требало би то разумјети, Италија је била, по природи и положају, позвана да постане нама најближа, да нас веже уза се, Тачно вагнуте користи, и наше и њихове, налагале су нам једно право, искрено, и топло пријатељство; да се ослободимо скупог и тешког терета оружаног грљења на комшилуку, а да све своје снаге бацимо на економски и социјални препород наших народа, Да ли су ове наше лијепе жеље само лијепе, а неоствариве2 Да ли је бивши премијер Талијанске Владе, Франческо Нити, имао право, када је — у хрватском предговору своје „Европе без мира" — тврдио: „Да се цивилизација састоји у томе, да се омогући заједнички живот у временима среће и у данима несреће" 2,., И ова наша земља исто жели; да се пријатељским напором ријеше сва питања која нас растављају. Без тога ће Еврола остати без мира.

От, Иво Колбе.

326