Nova Evropa

издавачи Дневника додали су следеће поверљиве депеше Руског Посланика на црногорском Двору, Иславина: »Услед последњих догађаја на Балкану, још се више учврстила вера Црногораца у победу Русије и Савезника, те се појачала њихова брига о судбини домовине. Ових дана, Радовић је имао дуг разговор са краљем Николом, у којем је доказивао да је неопходно потребно да се што већма потпомогну успеси Савезника и победа савезничких начела. Обраћајући пажњу Краља на неизбежност стапања Црне Горе и Србије, Радовић је покренуо питање абдикације краља Николе у корист краљевића Александра српског. Краљ, желећи да се посаветује о овом важном питању са Пламенцем, позвао га је из Рима. Пламенац, који је и дошао овамо, изјавио ми је, "да он потпуно усваја поглед Радовића у питању абдикације, и да је у овом смислу говорио Краљу. Сам Краљ се још колеба, али се- Радовић нада да ће га убедити о неопходности да донесе ову одлуку (т. ј. да абдицира) у корист земље и словенске ствари. Досада се Краљ није дотакао, у разговорима самном, овог питања« (депеша од 15. августа 1916, Париз, бр. 46). У депеши (бр. 48) од следећег дана, Иславин јавља, да се краљ Никола одлучио на пут у Италију, али да се Радовић труди да га убеди да не иде, јер »се боји утецаја Италије на Краља у смислу одржавања његових нада везаних за његову посебну политику уперену противу зближавања са Србијом«. Најзад, у идућој депеши (6p. 50, om 18. VIII), HemanHH јавља: »Радовић ми је саопштио, да је данас краљ Никола, у присуству свију чланова Црногорске Владе и кнеза Петра, изјавио да он начелно пристаје на абдикацију у корист српског краљевића Александра. Савет још није решио, да ли треба ово извршити сада или након повратка у Црну Гору. Радовић се спрема да замоли Царску Владу и Савезнике да изразе тим поводом своје мишљење«... У вези с овим преговорима стоји ова белешка Дневника под 29. августа: »Оградивши се, да он управо и нема овлаштења да говори званично, маркиз Карлоти додирнуо је питање о последицама абдикације црногорског краља Николе и уједињења Србије и Црне Горе у једну државу под влашћу краљевића Александра. Према његовим речима, у Риму су веома забринути због овог и сматрају, у вези с тим, да је пожељно претрести поново некакве одлуке које се тичу пристаништа на Јадрану. Тако например, Италија је пристала на присаједињење Боке Которске Црној Гори претпостављајући да ће ова потоња. сачувати своју државну самосталност. Присајединење пак црногорске територије са Боком Великој Србији потпуно мења стање ствари, будући да Италија не мисли да препусти ову важну луку на Јадрану једној јакој словенској држави, ка-

218