Nova Evropa

ква ће, како изгледа, бити Србија након свих својих освојења. Према речима Амбасадора, у Италији би, изгледа, хтели ући по овим питањима у директну измену мисли са Руском Владом, да би на тај начин спремили терен за најбоље решење целога проблема. Маркизу Карлотију одговорено је у томе смислу, да се питање о стапању Србије и Црне Горе још не може сматрати као коначно решено, јер сама намера краља Николе да абдицира није још остварена. Најзад, ако би се она и остварила, изгледа да Италија, која има најбоље луке на Јадрану, па је себи осигурала велика преимућства према Лондонском Уговору, не би требало да се брине за судбину Боке«...

Ето, то су свакако занимљиви подаци о Италији и њеној улози у Светском Рату, нарочито с обзиром на њен однос према балканским Словенима.

Пт, Алексије Јелачић.

Суд о Данунцију, у Италији и на страни,

(У броју „Нове Европе“ од 26. фебруара 1929 донели смо чланак познате данске списатељице Карин Микаелис о Данунцију „Данунцијокао човек", То је управо извод из њених чланака, којима оптужује Данунција за отмицу Виле Карњако покојног професора Тоде-а, и за његово држање према удовици, госпођи Тоде. Овом приликом доносимо још неке прилоге из познатих пера са судовима о Данунцију као човеку и песнику, будући да сматрамо да су улога овога песника и војсковође и политичара, и култ његове личности, у Италији за последњих тридесет година, и значајни и карактеристични за све што се тамо данас догађа, па дају такорећи кључ за тумачење и разумевање фашистичког режима и што је с њиме у вези.)

1. Рарпијеу „Сађмлеје 0'Аппипло".

(Ovaj članak objavio je Papini još pre petnaest godina — 8, maja 1915 — u časopisu »Lacerba«; ali je on, kako će se videti, još i danas aktuelan, nesamo kao drastično svedočanstvo o Danunciju kao čoveku i političkom govorniku, već i kao tipičan dokaz o neprilikama u kojima se nalazio čitav jedan narod od četrdeset milijona u jednom strašnom i sudbonosnom času, stajući pod okrilje »genija« pod kojim se Još i danas malazi, Sam Papini, i danas je dosledan antagonist Danunćcija i danuncijevštine, i ne taji — u intimnim razgovorima svoga žučnog negodovanja prema ovakim v»avanturistima bez sreće« koji tište lepu zemlju i nište tekovine svojih Macinija, i drugih velikan4, B. R.).

219