Nova Evropa

Životariće. Gabriele D'Annunzio — i neka bi ти дао Вог Judeja i Vojske — još kroz tri naraštaja, i dovoriće do DOslednjeg udisaja, kad će mu se pozlaćena usta napuniti gorkim morem, a mršavo mu telo pasti na dno medju proždrljive morske pauke i lepljive meduze, Duša njegova neće blesnuti kao živa vatra u trošnome mesu, nego će kliznuti trepetom alhimističkih dragulja po hrapavoj površini oznojene pergamene. A Ttalija će postati poslednja medju nacijama: kupiće komadiće obale, ili koricu hleba, po ulicama narod4, prisiljena da pere nečiste noge Albanaca, Hrvaćana, i Levantinaca; ali će- još uvek tražiti, uz makarone i gitaru, svoju nasušnu porciju retorike, dar-mara, i bengalske vatre, pre nego Što zaspi u prljavoj plahti svojih sramota.

Kakva majka, takav sin, — pesnik je dostojan svoga naroda. Gabrijel, ne Vitorijo, danas je opunomoćeni vitez ove Italije neodredjenih,

Poznavao sam jednog starca — garibaldinac i on! —, koji bi uvek kadgod bi podrignuo dizao oči k nebu govoreći: »Neka i ovo ide na žrtvu Bogu!« Taj me čovek seća, kad odbijem šalu. “na našeg sadašnjeg zastavnika Majke Italije: i on uvek, kadgod mu naidje potreba da govori, ili da peva o kakvom dogadjaju, ma i najsitnijem, upotrebljava destove i reči velikih svećenika, koji služe službu na visokom žrtveniku, sa богата 1 тогет и pozadini i širokim otvorenim nebesima povrh pomazane i osveštane glave, Zašto je Danuncijo, zlatar visokog stila, mozajist nedostižive veštine, lingvist i literat i literarni kuhar izrednih i požudhih djakonija i napitaka, radi jedne kaprice koju mu niko me spori i ne uskraćuje, osudjen da — u zamenu za tolike blagšodati — nikađa duboko, ljudski i prisno, ne oseti ono što bi hteo da izrazi krupnim rečima i vrhovima superlativa?

Kao što je libertincu zauvek onemogućena prava ljubav, tako je ovome zlatoustu tisuće strasti uskraćena svaka iskrena strast. U njemu nema ništa stvarno velikoga, osim tog večnog praznog naprezanja da pobedi svoju vlastitu šturost i nemoć, i tugob4, koje se stalno dižu ı nameću izmedju ponosnih i kitnjastih forama osudjenih na poraz. Gde bi deset ustreptalih reči iz iskrenog srca i dubine duše bilo dosta da uzbude čitav narod, Danuncijo ih troši na stotine, pokoravajući se diktatu receptivnoga mozga i navici kićenja virtuozne ruke. I tako se akcenat muške ljubavne strasti pretvara u pevuckanje madrigala, konkretnost prisutnog časa kida se u otužno ponavljanje istorijskog i staračko-knjiškog priželjkivanja, krik konvulzivnog pesničkog uzbudjenja rasplinjuje se u litaniju sladunjavih i pozajmljenih uzvika, molitva. postaje pričom, i ona stranica koja je mogla da bude svedočanstvom veka i trubom na zbor nije drugo do vežbanka kitnjastog stila i odličan primer lošeg ukusa.

220