Nova Evropa

Bilo je nade, pre više godina — u vreme bežanije —, da će bol, progonstvo, 1 godine, učiniti svoje, pa preporoditi Bospara provincijalnih eledans4a, ı od literata načiniti pisca, od pisca čoveka, od čoveka gradjanina, Bilo je nade, ali je nada prevarila, Ne govorimo o onoj teatarskoj, libretističkoj i filmskoj literaturi, fabrikovanoj za papir i mase, a potrebnoj za održavanje luksuza skorojevića i bonvivana, Ali je iz Francuske upravio, u više mahova, perijode i tercine nezahvalnoj Italiji, za koje je — naporedo s Kardučijem — hteo da budu ritmički i rimovani poklič svih naroda i svih vremena, A te patrijotske kancone, po zvuku i po stištini, bile su ravne onim prvima. Isto tako, u doba Tripolitanske Ekspedicije, njeđove »Pesme s one strane mora« ofkrile su jedino njegovo poznavanje municipalne srednjevekovne istorije ı umornost pesničku, Ono što je već Karduči radio, u časovima kad elan popusti, nagomilavajući i redjajući imena iz istorije, uspomene ı anekdote, to Je sad, Još u većoj meri, ponavljao Danuncijo, invokacijama istorijskih dogadjaja i ličnosti oko nepoetskog sadržaja, da bi prikrio siromaštvo ideja, I to se, u časovima Žžurnalističkogš бапиба, зтаtralo remek-delom istorijske i gradjanske epopeje!

A kad je došao Veliki Rat, Danuncijo je ponova dohvatio i stavio na usta svoju već upotrebljenu trubu slavnog čičerona, da francuskim rečima podmetnutim talijanskom izgovoru obnovi svoj patrijotski repertoar, svakome već dobro poznat, tako da je dosta bilo pročitati samo prve stihove pa ostalo izgovoriti naizust, Ipak su svi očekivali s oduševljenjem i nestrpljivošću povratak u domovinu famozno8 zaljubljenika, verujući — verovatno — да će reč Pesnika, ako ne ultimatum Ministarskog Saveta, biti znakom na uzbunu i rat protivu Nemaca. U otsutnosti Kralja i ministara, pošto su se prekonoći izmenili glasovi o ratu i o miru, otkrivanje spomenika garibaldincima dobilo je odlučno političko značenje, Stari i jednostavni ratni pokliči imali su, medjutim, jače dejstvo i veću političku snagu od svih neodredjenih i bledih aluzija i zadihanih govorničkih fraza i paralraza.

Danuncijo, nemoćan osećanjem, ne oseća ni domovine, Pa bar da punom svešću prihvati i ispovedi svoju nemoć, — mogao bi biti veličinom i nadčovekom i na drugi način, Ali je njemu stalo do tradicije i do pljeskanja. U Italiji ne postoji, doduše, ustanova »prvog pesnika«, ili ovenčanog pesnika (»роефа laureatus«), ali postoji navika — od Rizorgjimenta naovamo — da se neko smatra nekom vrstom gradjanskoša i patrijotskoga barda, kakav je prvo bio Prati, a onda, s više razlog4 od svih, Kardđuči, i najposle, pomalo Paskoli a pomalo Danuncijo, Činilo se uopće, Još do nedavna, da ko hoće da a se prizna najvećim talijanskim pesnikom, mora pošto-poto pisati rodoljubne ode i predavati literaturu u Bolonji, Danuncijo — iz oholosti, ili iz računa, — nije hteo da zna za Bolonju; ali se nije mošao odreći

221