Nova Evropa

službe gradjanskog izvikača, jer bi inače pao u očima važnih osoba, koje — na kraju krajeva — najviše kupuju ı plaćaju knjige, Kako mi njegova korintska narav humaniste i kosmopolite, kao i njegova specijalnost radnika na pridevima i epifetima, ne dopušta da ovu animalnu i sinovlju ljubav prema otečestvu oseća na siguran i neposredan način, to se mora zadovoljit: da naduva obraze i da razglavi vilice, da lomi ruke i prevrće očima, te da proizvodi zvuke i šumove svake vrste, samo da bi prikrio unutarnji mir i neuzbudjenost svoga duha, I onda mu se vraćaju u grlo stereotipni motivi njegove ograničene licejske kulture, — zvonka imena i blagoglasni nadimci s uspomenama i reminiscencama na jednoš i na sto heroja Srčkorimsko-renesansne povesti, sa svim jeftinim bljeskom i kitnjastim ornamentima njegove šuplje retorike i njegove šovinističke lirike.

Ne postoji Danuncijev govor u kom se ne pojavljuje Dante, ili Rim i Mikelangjelo. A jedva u kojem da se ne pominju mesta Stare Grčke: Mikala, Maraton, Itaka, Argos, U poslednje vreme, javlja se i Hrist, ponekad u društvu Veronike, Ipak, ljubimci mu ostaju Spartanski Blizanci, lukavi Odisej, Tezej, i pesnikčarobnjak Orfej. Življenje u Francuskoj nateralo ga je, da ovoj blagorodnoj herojskoj mitološkoj družini pridoda još ı četiri Emonova sina, iz kurtoazije prema sestri-naciji i prema Šanson de Žest, koja na kraju krajeva i nije drugo do homerizam visokog Srednjeg Veka. Sa Danteom i sa Mikelangjelom, koji su u stvari umetnici manje razumljeni nego što je on, snalazi se vrlo dobro, 1 тобао bi o njima da piše do mile volje, jer mu pružaju ono nešto veliko i spoljnje izmučeno, onaj izvesni patos pučkih digdanata, koji mu tako dobro dolazi, a koji toliko nedostaje ugladjenom dopisniku Kruške (La Crusca}).,.,

Dugim cevčicama već pripremljene inspiracije mora da se snabde Danuncijo, da bi vezao zadaće na kojima ima da razvija svoj mrzovoljni veličanstveni kontrapunkt ,..

{Tu sad Papini iznosi, kako je Danuncijo propustio i najzgodniju priliku »da se uzdigne iz mirisnog smrada u koji je zapao još od mladih dana«, i to u govoru 5, maja 1915, pokraj otoka Kvarta, kojim je povodom Papini i napisao ovaj svoj članak, Pa nastavlja.)

...Nije mogao, Neće nikada ni moći, Jer, medju ostalim, Danuncijo ne zna ni talijanski, I to nije tek glupa insinuacija, Danuncijo poznaje, doduše, talijanske reči, stare i nove, mrtve i uskrsle, meke i tvrde, reči zaljubljenika i reči strašne, Ali njemu nedostaje, i uvek će mu nedostajati, Senije i duh jezika, Nepogrešnom veštinom redja on i okuplja na jedno mesto пајredje adidjare našeg književnog govora, najblagoglasnije i najmelodijoznije samoglasnike, najkitnjastije i najslikovitije epitete, Ali ko je uistina ovde rodjen, i ko ima u krvi mekotu stila najprisnijih Talijana, taj oseća disonancu, zaparu, usiljenost, strani

222