Nova Evropa

пред културним светом, да се словенско варварство пред њим не може осећати посрамљеним.« Др. Крамарж је одржао у Буђејовицама скупштину своје странке, па је у своме говору осуду у Трсту назвао »варварством«, изражујући своје жаљење што у Европи влада така апатија за злочине који се у Италији врше над јужним Словенима. И у Прагу је Талијански Посланик морао ићи у Министарство Спољних Послова да протестује, али му је одговорено, да »Чешкословачка Влада нема никакова начина да утиче на писање штампе, будући да је ова у Чешкословачкој слободна«. Тако су се фашистички органи морали ограничити на оно што су сами могли одговорити, па се развила међународна полемика ради тршћанске пресуде, у којој је данашњу званичну Италију узео у одбрану једино — лорд Ротермир. Нарочито су једнодушни иступ чешкословачке јавности и оштар протест енглеске либералне штампе запрепастили фашисте, па су сви листови у Риму покушали да се бране противу »вређања фашизма вулгарним изразима«. Али им ни Чеси ни Енглези нису остали дужни. Нато је »Еодо 4'Оваич« издао саопштење, да је »58. батаљун фашистичке милиције, који има своје седиште у Трсту, трећи батаљун који је имао цаст да изврши смакнуће непријатеља фашистичког режима. Први је био онај у Пистоји..., други онај у Пули, који је смакнуо Гортана. У сва ова три случаја, држање црних кошуља било је перфектно«; и ово се саопштење свршава одговором светској јавности: »Разумљиво је, да непријатељи фашизма свих раса, свих боја и свих мишљења, обарају своју дивљачку и немоћну мржњу на фашистичку милицију, али зато фашисти на њу гледају са симпатијама и удивљењем«.

Не региструјемо све ове горње чињенице да сипамо уље на ватру, јер смо последњи који желимо да распирујемо узбуђење на нашој страни. Али се бојимо да би било грех ћутати, кад се не ради о једном инциденту већ о систему, о етапи на започетој линији којој се не може догледати краја. Тршћански Процес открива видике, и унатраг и унапред, несамо на схватање фашистичког Главног Штаба, како се третира питање мањина и како се суди за потказану или доказану велеиздају, него нарочито и на фашистичке методе који прате њихову политику. Не ради се о диктатури или демокрацији, нити уопште о облику владавине, — ту свако може имати своје мишљење и своје уверење, па се према њему опредељивати. Ради сео начину и средствима владања, о томе ко носи одговорност за чине и подвиге који нас бацају натраг у Средњи Век, те који изазивају огорчење и згражање целог цивилизованога човечанства. Јер, допустиће Господин Мусолини,

196