Nova Evropa

фронт, иако није био способан за војника; на његов протест, послали су га у такозвани Енглески Логор, за интернирце, где је стојички подносио логичне последице свога уверења, док су други »пацифисти«, као и нацијоналисти, забушивали кукавички сва могућа звања у позадини и по градовима.

Овако држање није ишло у прилог његовој популарности. Другови су гледали на њега с неповерењем зато што је био имућан; а противници су га мрзели као пребеглицу и изрода. У ствари, Матеоти је био аристократ по природи, иако не од порекла. Његово социјалистичко уверење није потицало из жеље за бунтом и револуцијом, нити је почивало на демагошком програму: »ићи у народ«. Он је био уписан у Странку још кад му је било 14 година, можда под утицајем старијег брата Матеја, иако им је отац био малограђанин који је марљиво штедео сваку пару па куповао комадиће земље и правио имање. И децу је учио раду и штедњи, па је млади Ђакомо све своје време проводио учећи и радећи у самоћи, развијајући се тако на солидним основама и изграђујући свој унутарњи живот. У једној странци која је с иноземством долазила у додир једино приликом интернацијоналних конгреса, он је био један од ретких који су познавали Француску, Енглеску, Аустрију, Швајцарску, Немачку, путујући по тим земљама за своје младости, и читајући о њима или на њиховим језицима. Уживао је несамо у Шекспиру, него се удубљавао и у филозофске списе, осећајући потребу да прошири свој видокруг, и да — посред политичке борбе и свакодневних ситних послова — ствара у себи изворе за сталну и тајну вишу инспирацију. Отуда његово одлучно иступање и хладна енергија, који су толико импоновали његовим друговима. Он би у себи и у самоћи добро размислио и припремио што ће рећи јавно, па се није лако давао завести од немирнога часа или узрујанога скупа, избегавајући демагошко иступање и импровизацију који су брзо готови да попусте и да праве компромисе. Матеоти је нарочито настојао да не буде помирљив, па се је у својим говорима држао мисли и закључака а не фраза и реторских фигура којима се угађа маси. Ко зна у каквој је атмосфери покрајинске брбљивости, на пијацама сујете и на зборовима за тешење ситне буржоазије, постао и узрастао талијански социјализам — од Енрика Ферија до Бомбача, и од Занардија до Артурина Вела, — тај ће разумети колики је корак унапред означавала интрансигентност Матеотија, којега су ради тога и прозвали »аристократом«.

Рођен у породици малограђана-штедиша, у покрајини чије су привредне прилике биле поремећене и неодређене, а у којој су стално ровариле и сукобљавале се разне политичке струје, Матеоти је имао такорећи већ унапред опре-

237