Nova Evropa

била је, да су га радници онога краја сматрали својим во- ђом, и да је уједно био један од најугледнијих социјалистичких заступника у сабору. Још године 1916, откако је у Ровигу одржао говор противу рата (5. јуна), оглашен је за дефетисту, па је и искључен из покрајинског сабора; али је године 1920 поново изабран, са 38 својих социјалистичких другова (од 40 места укупно). За време Рата морао је служити као обичан редов, и био је — ради својих политичких уверења — интерниран. После Рата радио је нарочито на народном просвећивању, оснивајући радничке школе и књижнице, и настојећи да се обнове и реформишу основне школе по селима полезинске покрајине. У Римски Парламенат ушао је први пут на изборима од године 1919, и онда опет 1921 (на два места); и ту се одликовао стварним говорима о државним финансијама и о радничком законодавству. Меby посланицима се истицао као један од најжешћих противника Фашизма, услед чега су и њега фашисти страшно мрзели и гонили, па га у више махова и тукли и нападали оружаном руком (први пут у Ферари јануара 1921, па затим у Сијени, Палерму, и т. д.), иако се — по свом уверењу налазио на социјалистичком десном крилу. Од оснутка Уједињене Социјалистичке Странке (октобра 1922) био је њеним секретарем, и као такав присуствовао је интернацијоналним конгресима у Берлину, у Брислу, ит.д, заступајући талијанске социјалисте. Био је ожењен Велијом Титом, сестром чувенога баритона Тита Руфа (По Ешћо), и имао је је с њоме троје деце. — Оволико о животу и раду Ђакома Матеотија. А сад ћемо прећи на карактеристику његове личности. Другога маја 1915, на три дана пре данунцијевскога збора у Кварту, одржао је Матеоти, на једноме скупу, говор противу рата и противу насиља, уз жестоке протесте једнога дела слушалаца. Матеоти је, у своме говору, предвиђао рат дуг и тежак, поразан и за победнике; а образлагао је своју тезу, да је рат непотребан, и да га изазива једна генерација која није зрела да мирно просуђује и свршава послове које треба свршити. Кад је овај свој говор поновио, на почетку Рата за Италију, пред покрајинским сабором у Ровигу, оптужили су га ради дефетизма, и осуђен је од разних инстанца, али је свуда остао при своме уверењу и при својим речима, доказујући да протест противу ратовања као противу насиља не може бити дефетизам, већ чин идеалне вере. И са том својом апостолском вером Матеоти је успео да га касација ослободи (на основу имунитета за говорнике покрајинског сабора). Али је овим скренуо био пажњу на себе, па су га позвали на војну дужност и хтели упутити на

236