Nova Evropa

дира са свима онима који су допринели да до тих узрока дође... Засада вам предлажемо малу ствар: да свака општина образује заједничку задругу потрошача, ради куповине и продаје робе по најнижој цени, бојкотујући сваког посредника и набављајући производе потребне народу и праведно одмерене од великих произвађача непосредно... А онда ћемо означити идући корак који треба учинити, у складу са способностима и могућностима које социјалисти буду показали.«

На овај начин борио се Матеоти увек, и противу капиталиста и противу социјалиста, радећи стално најнезахвалније послове и држећи најтеже положаје. Нарочито се излагао целога свог века противу збрке појмова међу блоковима и групама, противу потајног деловања масонерије, и противу спекуланата међу такозваним »народним« странкама. Био је неумитни критичар свих управљача и свих вођа, ма били они и социјалисти. Тако је немилосрдно побијао Николу Бадалонија, човека који је бивао биран за народног посланика без прекида од године 1882 до 1919. Био је то познат тип масонског лечника-социјалисте, »хуманисте«, спремног на сваку трансакцију и на сваку интригу; он је, на једној страни, бунио свет противу Матеотија, говорећи како овај хоће да истисне Туратија, док је на другој очијукао са свима противницима социјализма и године 1921 потпомагао кандидатуре фашистичких симпатизера. У оваким случајевима, Матеоти је ударао на противника без милости. Ради те своје интрансигентности и критичнога духа, другови су га се прибојавали; а многи су се осећали запостављени, који га нису разумевали, те који су његову уздржљивост и повученост тумачили као частољубље и жељу за истицањем. Само би у часовима акције пристајали сви уз њега, без поговора, па су и најслабији постајали храбри видећи њега спремна на сваку жртву. Иначе би се увлачио у себе, безобзиран према сваком јавном мишљењу и — сигуран у своју чисту намеру — готов да нападне и на најпопуларније личности, ако би му се то учинило потребно. Због свих ових особина, није имао присних пријатеља ни међу својим друговима: за провинцију, био је и сувише уљудан и учен; а и у Риму тешко да су га разумели и волели многи, осим можда Тревеса, Туратија, Нина Мацонија.

Традиција Социјалистичке Странке у Италији, од тридесет година наовамо, састојала се је поглавито у састандима и конгресима, са култом добрих говорника — попут Енрика Ферија —, и с обичајем банкета који су често завршавали пијанкама. Најбољи репрезентанти талијанског социјализма били су политички трибуни, адвокати-криминалисти који су се извештили у говору, те који би се извежбали

239