Nova Evropa

и у начину како се »помаже« народу и како се »расправља о ситуацији«. Они би све своје време трошили одговарајући бирачима на писма, и интервенишући за њих лично, те седећи по каванама, да би сазнали политичке новости и прелетели очима дневне новине, — то им је био уједно изговор, да не могу читати озбиљне књиге и да се не могу образовати политички у европском смислу. Матеоти је стално побијао ове демагоге, одбијајући сваку интервенцију за личну ствар, ако ова није имала везе с општом ствари, те упућујући молиоце на Галаније и Беге, типичне професијоналне политичаре и представнике горњега типа. Он сам посветио се био, како већ рекосмо, локалним самоуправама (био је општинар у десетак места, гдегод је имао земље), и организовању синдиката и кооператива. Као организатор одликовао се једноставношћу, прецизношћу и јасноћом, практичношћу. Све је показивао на примеру, састављао је статуте и правилнике, саветовао и помагао, улазио у појединости и радио сам, све од банкарских послова до завођења у протокол. Тако је постао, и без нарочитога мандата, добровољним инспектором свих кооператива, помоћником свих административних чиновника, и жандаром за површне и лакоумне раднике. Ако је писао, иста својства показивали су ње гови чланци: краткоћу, јасност, једноставност; једна идеја, са прецизним датима, понајчешће подупрта бројкама, по могућству без полемисања и без сензација. Није волео да говори на великим скуповима, већ у ужем кругу; а кад је морао, говорио је стварно и сухо, без многих фраза и нетражећи аплауза. Прво је израђивао годинама општинске обрачуне и биланце, па је онда тек прешао на студију и критику државнога буџета. Критиковао је оштро, али увек без позе и не ради ефекта, — без црвене кравате, пре као неки конзервативац, каквим га је и називао Енрико Фери. Нико му није био дорастао у доказивању, — на њему је остајала реч. Противници су му, врло често, одговарали — бегством. Строг сам наспрам себе, смео је бити строг и према другима. Није био религијозан, али је имао респект од религије, и — супротно толиким социјалистима — тражио је и од других да се чувају испада антирелигијозних и провокација антиклерикалних. Трпељивост и слобода свачја били су му најдражи.

Признавао је и сам да, од самих биланца и ситних послова, не доспева довољно да се задубљује у теорије и проблеме. Услед тога је у његову социјализму било више свакодневног искуства него теоретских претпоставака. Он је био можда једини талијански социјалист (коме је, за болитијевског перијода, претходио Гаетано Салвемини) за којег препород није био синонимом за опортунизам. Од Маркса

240