Nova Evropa

изнесени пред Друштво-и од њега регистровани, тако. да самим тим добијају интернацијоналну важност. Локарно је узор оваког регијоналног пакта. Државе које су га закључиле, знале су тачно на што се обавезују, и зашто. Овај систем има двојако преимућство: да измирује оно што се досад чинило неизмирљивим, јер не изазива на одговор контра-системом; и да, друго, у крилу и са благословом Друштва Народа, утврди изгледе за мир, а не да их потајно поткопава. Тако, у женевском скупу који нагиње доктринарству, ови регијонални пактови сачињавају прецизну и реалистичку страну, те дају конкретне хране »машинерији мира« која се ствара. Треба само веровати у ту »машинерију«, па се неограничавати на формалности и неплашити сваког тежег питања, већ улазити у ствар што дубље и иступати отворено и са храброшћу свога мишљења. Осим тога, не треба допустити да ови регијонални пактови одвише остаре, застаре, и осуше се, већ их треба обнављати и допуњавати према приликама. Додуше, члан 19. Друштва Народа, говори у том смислу: »Скупштина може« — тако гласи — »с времена на време, позвати чланове Друштва да поново испитају уговоре који би постали непримењиви, као н међународне ситуације уколико би ове могле ставити у опасност светски мир«; само што је то веома неодређено и опште речено, па би се могло, држећи се овога члана, отићи предалеко или уздржати од свега. Потребно је стога, да интернацијонална атмосфера у Женеви постане тако мирољубива и ублажујућа, да у њој противне струје које се ту стичу саме од себе изгубе непотребну и штетну оштрину, да би утолико живље и својскије свака могла заступати своје становиште, па у измени мисли, и уз добру вољу непосредно незаинтересованих, доћи до позитивних закључака који неће нарушити мир и мирољубивост нити изазвати помисао или жељу за употребом насилних средстава.

Поред ових правних званичних путева и средстава који воде к заједничком раду и сарадњи држава и њихове политике, има још један важан пут, како рекосмо. појединачни споразуми на индустријско-финансијском и уопште на економском подручју. Ова се политика данас све јасније оцртава и осећа у Европи. Да се не задржавамо код појединих картела и уговора, већ да споменемо по имену само споразум у погледу челика међу великим произвођачима Француске, Велике Британије, Немачке; кад би се исто постигло и за угаљ, већ самим тим би се пребродила једна од најглавнијих етапа европске солидарности и економске сарадње. На другој страни, Банка за Интернацијонална Уређења, која има да се створи, а којој су тако спрет-