Nova Evropa

Фра Дидак Бунтић.

У низу црних дана што их је испаћена Херцеговина доживила тијеком вијекова, један од најкобнијих бијаше онај вељаче 1992, кад — погођен од капи у Бротњу — умре ненадно о. фра Дидак Бунтић, у напону животне снаге, у 51. години свога вијека. Његово је име било већ од ране његове младости познато и у сиромашним сеоским колибама и у градским круговима, јер је његова неуморна активност допирала свуда гдјегод је требало некога поучити, подупријети, и утјешити, гдје је требало нешто добра учинити.

Као рођени син оног крутог крша, упознао је већ из најранијег дјетињства сву љуту биједу и невољу која таре онај добри народ, све његове духовне и материјалне потребе и тежње, културну оскудицу и економску занемареност, па је прегао свом снагом да му помогне. Притом су му били узори славни његови пређи и први пијонири народног препорода у Херцег-Босни, наиме: фра Мван Франо Јукић, фра Грга Мартић, бискуп фра Пашкал Буцоњић, и други. И што су они били народу нашему у Херцеговини на почетку и при концу ХЈХ стољећа, то је фра Дидак Бунтић био на освитку ХХ вијека. Рођен у Бротњу недалеко Мостара, равно прије шездесет година (1871), у фрањевачки ред ступио је 1888, и истакнуо се одмах као вјешт организатор и пропагандист културних идеја и тековина у народу, те је већ онда засновао свој велики план о народном просвјећивању уопће завођењем посвуда аналфабетских курсева и просвјетно-популарних предавања. Но како још није био посвема завршио своје науке, оде на свеучилиште у Инсбрук, гдје се оспособи за професора класичних језика, те године 1895 започе његова учитељска дјелатност на фрањевачкој гимназији у Широком Бријегу, гдје буде (1910) изабран за директора, а године 1918 за провинцијала херцеговачке провинције.

Схвативши на широкој основи свој просвјетни задатак, фра Дидак Бунтић је кроз цијело вријеме свога школскога рада највише настојао да своје ђаке загрије за активну дјелатност у народу, специјално на културном пољу, знајући да благостање једнога народа зависи од степена његове просвјете. И тај његов самопријегорни рад уроди замјерним плодом: за пуне двадесетичетири године просвјетног дјеловања, на Широком Бријегу и по цијелој Херцеговини, он узгоји велик број својих сљедбеника, који су поучили у читању, писању, рачунању, и елементима науке уопће, преко 14.000 сељака оба спола. Таковим се големим успјехом не може подичити ниједан други организатор аналфабетских течајева у нашој земљи, јер за тај рад умио је наш

158