Nova Evropa

njenih produkata ide u zemlje naseljene preimućstveno seljakom. Koliko poljoprivreda i industrija zavise jedna od druge, najbolje pokazuju podaci o izvozu Žita u dodinama pre Каја i u godinama posle Rata: u godinama 1909 do 1913, jedanaest industrijskih evropskih državš trošile su prosečno po 413 milijona metercenti žita, od čega su same proizvodile 280 milijona, uvozeći ostala 133 milijona metercenti iz agrikulturnih država, i to oko polovinu {60 milijona) iz podunavskih zemalja i iz Rusije i nešto više (oko 70 milijona) iz prekomora, te plaćajući za uvezeno žito ukupno oko 691 milijon dolara; medjutim, u stvari, ovaj novac nikad nije izlazio iz njihovih zemalja, budući da su poljoprivredne države pre Rata dotovo svu svoju prodaju trošile na kupovinu evropskih industrijskih produkata, tako da je izvoz ovih fimansirao veći deo uvoza žita, Ali posle Rata, situacija se iz temelja izmemila: Ruska Revolucija i agrarne reforme u jugoistočnim i središnim zemljama Evrope reducirale su proizvodnju žita, a osobito izvoz iz tih zemalja, u tolikoj meri da je prodaja ruskog i podumavskog žita pala na deseti deo onoga što je bila pre Rata; u isti mah, i usled toga, pala je i kupovna snaga seljaštva iz tih krajeva od 320 milijona na 30 milijona dolara, što znači za industrijsku Evropu gubitak (samo za žito) od 290 milijona dolara! Može li dakle biti ikoga na svetu ko bi trebalo da više želi da se povoljno reši poljoprivredna kriza u Evropi nego evropski mdustrijalci? .., Al, dodaje ovaj američki privredni filozof, Americi Je ne manje stalo da dodje do evropske unije i rešenja privredne krize u Evropi, iz dobro shvaćenog vlastitog interesa, jer svaki pametan čovek tamo uvidja, da bi kadikamo lakše i bolje bilo raditi s jednim jedimstvenim evropskim tržištem, nego sa 24 evropske države koje imaju svaka svoju tarifu, tako da se imaju praviti 24 posebna trgovačka ugovora, od kojih bar dva-tri treba stalno dopunjavati ili menjati. Osim toga, sve da poljoprivredna Evropa i podvostruči, ili i umnogostruči, svoju kupovnu snagu, ona je nikad neće imafi dovoljno da se sama ishrami, I napokon, već sami ogromni američki krediti investirani u Evnopi dovoljni su, da se u Americi želi što skorija privredna ravnoteža u Evropi. »Postoji zakon životne ravnoteže koji vezuje sve civilizovane narode i ujedinjuje ih kao udove jednoga tela, i kad su zdravi i kad su bolesni« To je роslednja reč ovoga logičnog rezonovanja, A zaključak se паmeće sam: »Kriza raste i postaje sve akutnija. Da bi ju savladali, moraju se udružiti ljudi od posla, visoko činovništvo, industrijalci, vodje radničkih organizacija i seljačkih zadruga, rečju svi koji zauzimaju odgovorne položaje mu privrednom životu Evrope, pa moraju zajedničkim naporom i bez oklevanja nastojati da uspostave privrednu ravnotežu staroš kontinenta. — Savez je potreba za Evropu, — on mora doći.«

110