Nova Evropa

У очекивању краја.

(Поводом књиге Освалда Шпенглера »Рег Mensch und die Technik«.)

У последње време, све се чешће јављају књиге засићене есхатолошким расположењем и апокалиптичким ишчекивањем. Суморна су »сведочанства времена«, на која се већу више наврата освртала и »Нова Европа«. Ево још једне књижице »пророка нашег доба«, и једног од најпопуларнијих мислилаца модерне Европе, Освалда Шпенглера, све прожете оваким мрачним слутњама и мучним очекивањем. Ми смо при крају: »Време и живот не могу да се обрну

(smd nicht umkehrbar)... Судбина човека је у путу, и мора да иде даље до свога краја и завршетка... Разуларени коњи вуку у смрт суновраћеног победника... Незапосле-

ност у земљама белих није криза већ почетак катастрофе... .« Међутим, да ли се још сећате» — Оптимизам је до недавна био такорећи званичном догмом интелектуалне Европе; и ту се »са потпуним недостатком уобразиље, који карактерише материјализам свију цивилизација, приказивала слика будућности: вечита срећа на земљи, коначни циљ, и стално стање, под претпоставком техничких тенденција, вероватно Осамдесетих Година, а у сумњивој противречности са самим појмом напретка који искључује непокретно стање (види књиге као што су: »Стара и нова вера« од Штрауса, »Поглед из године 2000 унатраг« од Беламија — Bellamy —, и »Жена и социјализам« од Бебела). Ту нема више рата, нема разлике међу расама, народима, државама, верама, нема злочинаца ни пустолова, нема сукоба као последице превасходства и рођења, нема мржње, нема ни освете, — само бескрајно задовољство! Такве плитке глупости и сада још, док преживљујемо последње фазе овог тривијалног оптимизма, изазивају страшан мамурлук — ftaedium vitae — из доба Римског Царства; он се шири и пуни душу пуким читањем таквих идила, а у стварности, ако би збиља дошло до његова остварења, дошло би зацело до убијстава и самоубијстава у масама... .«

Шпенглер, како се лепо из горњег навода види, извргава руглу идеју напретка: »Ово (техничке успехе) зову напретком. То беше велика лозинка прошлог столећа. Историју су схватали као пут који лежи пред нама, на којем је човечанство смело марширало све даље, — управо, само бели народи, и у њиховој средини становници велеградова, или тачније, образовани! Али, куда» Колико дуг ог И — шта онда»... Беше донекле смешно ово маршира-

316