Nova Evropa

реду верских). С једне стране, машину напуштају генији, људи првог реда, препуштајући њено стварање и вођење „талентима, људима споредних способности (да ли је ово тачног); с друге стране, страшно разочарање, очајање, и бес, све више захватају масе, чији положај постаје безизлазан, безнадежан, без икаква изгледа. »Почиње у безброј облика она побуна руку противу своје горке судбине, противу машине, против организованог живота, против свега и свачега... Штрајк, саботажа, терор, самоубијство, револуција... Пред њоме беже разочаране вође. Напуштеним масама прети смрт...«

ИМ напокон, учињена је велика издаја наспрам технике и »фаустовске« цивилизације: техничка тајна, у свима њеним облицима, научни основи технике, практичне методе организације, па и стручни људи, — све је уступљено, предато, продато, у експлоатацију и на употребу другим крајевима, другим расама, људима друге масти и боје (међу оваке људе убраја Шпенглер и Русе и балканце!). Као по: следица тога, свршено је са монополом Европе и Северне Америке. Евразија, Јужна Америка, Африка, Азија (Кина, Јапан, Индија, и Индонезија), одузеле су фаустовској култури и њеним носиоцима њен примат, њено првородство. У томе, попут Мире-а (Машлсе Митећ, »Ге стберизсше Фе паНопз Бапсћев«), Шпенглер види најважнији знак и узрок скоре и неминовне катастрофе. Ово што се сада преживљује није обична криза, каквих су већ више преживели Европа и капитализам, не — то је почетак краја.

При својим апокалиптичким пророчанствима и очекивањима, у којима није нипошто усамљен (нити је много оригиналан), Шпенглер уочава многе стварне чињенице које су неоспорне. Веома је карактеристичан велики одјек, огромно интересовање, а и одличан књижарски успех, што је имала и његова последња књижица; као и све друге, претходне, а нарочито велико дело »Рег Џифегбапб des АЉепфапдез«, које га је прославило. Несамо, и не толико, стварне констатације, колико још више дух што веје кроз ову књижицу одговара мислима и расположењу знатног дела модерне међународне интелигенције. Али треба одмах упозорити и на њене слабе стране, например на игнорирање социјалног питања у ужем смислу те речи, које Шпенглер показује, на његов неосновани, да не кажемо лакоумни, презир према либерализму, као носиоцу идеје слободе, и нарочито на његово готово пакосну мржњу према социјализму, Као носиоцу идеје правичности. За Шпенглера су марксисти. и »литерати« (2) људи ниже врсте (»Јп«егтепзећ em)! Он то тврди аподиктички, без икакових доказа или образложења. За њега су »слобода« и »правда« пуко — брбљање.

321