Nova Evropa

ност заједничког центра. И тек у својој огромној множини; у видљиву нереду у један галактични систем сакупљене звезде, у целини представљају неку огромну пљоснату јединицу. Најновија открића, а нарочито нови радови америчког астронома Шаплеја, показују, да далеко иза граница нашег Галактичног Система постоје друге, сасвим посебне звездане групе, које представљају потпуно усамљене звездане скупине и системе. Већ су одавно запажене нарочито чудновате спиралне маглине (»Андромеде«, »Ловачки Пси«, »Троугао«, и друге), које се састоје из једног доста јасног центра, из којега полазе више (најчешће, два) извијених продужетака, обавијајући се спирално око њега. Поједине маглине изгледају овалне. То зависи вероватно од њихова положаја према нама. Напокон, има и такових маглина које стоје усправно према нама, те изгледају као уске, готово праве, линије, из чега се закључује, да спиралне маглине — слично нашем Галактичном Систему — представљају у целини пљоснату или сочивасту групу звезда. Само с помоћу најачих нових телескопа успело се разликовати у спиралној маглини поједине звезде, за које се раније знало само посредством спектралне анализе. Вероватно је, да свака спирална маглина (а њихов је број огроман) представља сама собом голему гомилу звезда, тако да су то самостални звездани системи, углавном слични нашем Галактичном Систему. Потпуно неочекивано и изненађујуће је било последње откриће, да спиралне маглине имају своје кретање, и то невероватне брзине: већина их се креће брзином од неколико стотина километара у секунди! За неке од њих одређена је брзина већа од хиљаду километара у секунди, што је већ 1/300 део брзине светлости. Између крајњих предела нашег Галактичног Система и прве најближе спиралне маглине налази се огроман простор васијонске празнине. Одређивање ових одстојања засада је необично тешко; према најновијим израчунавањима Лундмара, најближа спирална маглина налази се на одстојању од око 120 хиљада светлосних година, а већина несумњиво јоши много даље. Проучавање ових спиралних маглина занимљиво је као и све у природи. Али су за историју развитка кретања наше човечанске мисли ови нови проналасци од нарочитог значаја, јер воде нашу машту све даље, — воде је далеко иза предела нашег звезданог система. e Кад помислимо, да смо ми становници једне мале планете Сунчаног Система; да је Сунце једна од жутих звезда каквих има врло много у нашем заједничком Галактичном Систему; да и цео наш Галактични Систем није ништа друго до једна од спиралних маглина, које се у огромном броју фантастичном брзином крећу по васијонском простору; да светлост, која са њих полази, доспева до површине Зе