Nova Evropa

твених задатака. У целом Гетеову животу констатује Гундолф тајну, недокучиву, демонску чињеницу: спољни и унутрашњи услови допуњују се! Гете се заљубљује у Фредерику у часу када је зрео за Хердерову науку о природи, O развоју, и то долази до стваралачког изражаја с помоћу љубави за Фредерику. Наравно, вели Гундолф, даје се и обрнуто рећи, појам искренути, — али остаје као главно: да се код Гетеа јавља више јединство онога што је доживљено и онога што треба остварити. Такав је цео живот Гетеов. Када му што треба за дело за које је зрео, он то и доживи, и несамо у области маште негон у области претежније стварности, коју накнадно пречишћава и доводи на виши свој ниво. А има нешто још важније и тајанственије: Гете никада не тражи да изрази нешто на основу недоживљенога или замишљенога, он увек полази од конкретнога, од живота, — он није песник певања ради певања, он није литерат ради литературе. Поезија и истина за њега су само средства да свој животни нагон стваралачки искаже; он се испољава на конкретан начин кроз конкретно, остварујући, у збиљи и у пуној јави, све високо и недокучиво. Полазна и завршна тачка код њега су увек конкретне. Полазна тачка није код њега никада апсолутни дух, него условљени живот. У условљеном, у ограниченом, осећа он прави живот, и њега води даље у више форме. Да није пошао од живота, зар је сигурно да би на крају пута стигао у живо, животно, и животворно>

За Гетеа је истина оно што га битно унапређује и јача у суштини, оно чиме се омогућава животу да постане по својим урођеним могућностима чистији, уобличенији, и разговетнији. Зато — мисли Гундолф — Гете није ученик Канта (како се то тврди), него најпотпунија Кантова супротност. Истина за Гетеа није тек критериј, једно мерило којим се живот мери и оцењује (како то осећа Кант), него напротив, Гете мери истину с помоћу живота, па она истина која подстиче, оживотворује, унапређује, и разбуктава живот, тој истини даје он вредност. Никада Гете није тражио »дав Пеле ап слеће; напротив, он је знао—и у томе је њему најсвојственији осећај — да је цела вечност и пуноћа вечности баш у конкретноме тренутку, у индивидуално-пролазноме. У свакој појави гледао је Гете символ, представника природине целокупности; зато је поштовао, обожавао, баш ту пролазну појаву: кроз њу је (као кроз неко упоређење) доживљавао целу природу. Свет је божанскога порекла. Он ту позива у помоћ Спинозу, којега тако разуме, те се ослобађа кобнога дуализма између Бога и света. Гете се уопште обраћа на Пиндара, Шекспира, Хердера, Спинозу, како му већ ко затреба, и од њих прима спасо-

202