Nova Evropa

носну науку, до које би додуше и сам дошао, али после дугог лутања. Уосталом, њему је свако излишно лутање увек опроштено, — он увек у погодноме часу наилази на погоднога генија од којега прима истину у погодноме виду, истину која је њему потребна ради остварења његових нарочитих задатака: да до краја оспособи своју личност, да ова постане што већма остварена у свом најпотпунијем виду. Гундолф врви од сталне престабилизоване хармоније око Гетеа. Све се стиче како је најпробитачније. А главна је тајна у томе, што је све ипак конкретно, па се неопходна духовна нијанса рађа из конкретнога, готово под морање. Гете налази одговарајуће конкретно које, готово механички, својим сопственим стварним збивањем води цео покрет до једног новог и вишег конкретнога, тако да конкретни резултат до којег је доспело у себи садржи све оно духовно што се тражи. У књизи Гундолфа требало би пре свега утврђивати сплетове и чворове духовних ствари које су се стекле око сваке Гетеове еволуције, у свакој Гетеовој творевини. Тако живот — у даном тренутку — захтева једно држање, а техника баш тај живот, а дело баш ту технику, а задатак баш те сусрете; и све је то донекле независно, и не да се узрочно обухватити, а у ствари је тако смишљено пружено и добачено, да свака ствар напосе одговара свакој другој, која се у исто време од ове недозивана сама по себи јавила, или просто морала јавити, да би дело било још генијалније, још потпуније гетеовско, још већма условљено гетеовским особинама.

Гундолф и не покушава да покаже, да је све то у вези по сили прилика; све је то у вези, такорећи, по мигу одозго; Гете није Гете, у свакоме свом пресеку, само донекле, него је он увек оно што је, потпуно и до краја. Иначе, и код највећих људи то није случај, — једно претегне и победи, и да обележје свему, па и ономе што се осталоме противи. Код Гетеа међутим све долази од себе, једно појачава друго, све је са свију крајева света и века доврвело у одређени час: да би творевина била све више и више изразитије гетеовска. У томе је најтајнија срж Гетеа, како га замишља Гундолф, — и срж Гундолфа као митотворца. То је његов мит, сличан Тенову Наполеону. Око тога се окрећу сви проблеми: дед граматичари, дед историчари, дед телеолози,, како да Гете постане што потпунији Гете у даном тренутку; јер има пуно Гетеа, који су сви, после, опет један Гете. Ова тајна није решена човечански, — она је решена митом. Цела се природа заверила да се оствари прави, од Гундолфа захтевани, Гете: Гете је постулат природе.

Има код Гундолфа још једна битна црта: схватање појединих књижевних епоха не по ономе што су оне дале већ

203