Nova Evropa

по ономе што нису дале, што не могоше а хтедоше, или желеше, а не познадоше, не добацише. Јер оно што јесте, може бити и случај; то се види најбоље по Гетеу, који никада није случај, који остварује баш оно што треба да оствари, да би ишао до краја својих могућности, до последњег њихова зрачног расцвата. Други, који Гетеу претходе, или иду покрај њега, не извршују задатке својих личности, код њих је много случаја. Код Гетеа само испрва има случаја, да бисмо се оријентисали; па онда све мање и мање, на крају је суха и највиспренија нужност. Кад доживљује и остварује привидно најслучајније ствари, онда је баш најтипичније стваралачки, најгетеовскији Гете. Други су ано што су, али и оно што нису; Гете је само оно што је, и све више постаје Гете, и јесте Гете све више по нужности, по сили свих прилика. На крају, за случај нема ни места. И други имају технику, језик, чула; али се језик, техника, и чула играју са њима, и они долазе до творевина које су на половину само њихове. Код Гетеа је и игра у плану, у намери, и у задатку дела. Тако код Гетеа све служи Гетеу, све бива Гете, ништа не може да се отме Гетеу. Само што то Гундолф никада не објашњава простом и пуком генијалношћу, која би неком врстом сугестије преобразила оно што није Гете у Гетеа, као што сунце преображава предмете; него Гундолф стварно мисли да су предмети непреображени, онакви какви јесу, дошли под Гетеово окриље и заштиту: елементи живота, доживљаја, језика, технике, па се показало да Гете није ни морао да преиначује и силује, и заводи, — предмети су из васијоне дохрлили ка Гетеу баш онакви какве их је он требао, — Гете је нека магијска космичка тачка, која не мора чак ни да преображава, која привлачи готове чињенице, у траженоме виду, оно што јој је потребно. Гундолф не поставља наравно у овом крајњем виду, у овом формулисању, ово своје мистично тумачење; али се оно даје несумњиво извући из њега. Привлачност између Гетеа и онога што јесте Гете или има то бити, према Гундолфу, одиста је — на крају крајева — чисто мистична, и Гундолф се и не труди да јој похвата узроке. Код Тенова Наполеона — који је такође мит —, геније има на окупу све податке и чињенице (које је прибрао, тако да се о томе ништа и не зна; просто прикупио све што ће му икад затребати), па кад се појави потреба, чињенице се мобилишу и јављају саме; дакле, Наполеон је унео у себе механичку, готову, етикетирану неживу природу, од које је створио само ризницу података: Наполеон (код Тена) претворио је природу у корисне карте, којима игра. Гете Гундолфов не мора да прикупља природу у себе, — кад му што затреба, доћиће и само, он га просто — приваби. Природа овде ради

204