Nova Evropa

за генија несамо својим мртвим подацима, у суми искуства, него и својим даљим живовањем: потребни мотив развија се у лабораторији природе и даље, јер Гетеу треба несамо предмет него и његов развој. Тако је природа савезник Гетеов, продужени Гете... Али само, наравно, ако то Гетеу треба. Природа сама, по себи, не би се дала на тај пут, она то чини за љубав Гетеа. За љубав Гундолфа.

Гундолф жели да покаже, да се ништа у Гетеу не дешава изван онога што је присни и прави Гете, тојест Гете из Гетеових књижевних дела. Дакле, никада се једна промена не одигра тако као да је Гете нешто доживео, нечега свестан постао с оне стране свога испољенога живота. Никада се не одиграва у Гетеу нешто о чему бисмо морали да питамо биографе, сведоке, и лакеје. Гете све најстварније проживи тек кроз свој коначнији живот: кроз своје списе. Тек се онда то у истини и догодило. Све се збива у песми, која је нераскидно везана за живот. На тај начин, о правим променама Гетеа сазнајемо тек из Гетеових списа. Оне су и списи и живот, више него спис напосе и живот напосе. Нека духовна борба постала је стваралачка — значајна и битна — тек кад је нашла своју форму кроз уобличени слог, кроз песму и прозу Гетеову. Због тога Гундолф никада не пише о неком Гетеу који би био изван свог песничког дела. Увек се наводи неки комад Гетеа, поема, драма, еп, есеј, роман, и на основу тога констатује се шта се са Гетеом збива; а никада се не филозофише о Гетеу као о бићу које постоји и себе ради, које мисли, размишља, воли, мрзи, и физијолошки се мења.

Даје се замислити, па тако и чине сви критичари, да чак и један геније као Гете (и понајпре баш он) доживљује откровења и одгонетке у себи, у великим тренуцима, у тихим и смерним интимним сазнањима, па да после, накнадно, цело то своје ново знање излива у своје дело, писано и речено. Тако критичари и састављају неку »духовну историју« свога песника, на основу својих нагађања: да се у души песника поуздано збило то или то. И јавља се најзад једна произвољна а вероватна конструкција (која се не подудара са током самих дела); сматра се да је песник проживео извесне доживљаје и кризе, чије се последице само делимично виде у испољеноме слогу и зглобу. Код Гундолфа, ако искрсну кризе Гетеове, оне су онда у песми Гетеовој, и то до краја, и много више у песми него ма у каквој изјави каквог посматрача или аутентичнога сведока. Само је Гете аутентичан, и само је гетеовско у Гетеу. Тако би могла и морала да се избегне свака митологија, јер се забрањује критичару да испреде неки замишљен духовни живот Гетеов на основу

' 205