Nova Evropa

нагађања и наслућивања, по неком случајно наглашеном или сузбијеном детаљу (како то чине увек психо-аналитичари, нарочито са Гетеом). У ствари, Гундолф је још коначнији митолог, једне нове врсте: митолог на основу списа, дела: он делу приписује толику аутентичност (вишега смисла) да не остаје ништа произвољно, ништа случајно, ништа од пуке технике, ништа или готово ништа ван дела (а ако би што и било, он га већ од прве одбаци, да му не смета). То је у пуноме смислу митологија самога дела: све што це у делу од највећега је значаја, од пресудног значаја, чак и за концепцију човека. Гете није ни за секунду независан од свога дела, ни његово дело од свога ствараоца. То: је посувраћена митологија, не мање карактеристична од сваке друге. Због ње Гундолф почиње од правога почетка, од првих дечјих испољавања Гетеа, тражећи и у њима вечнога Гетеа, стихију Гетеа.

У почетку, Гундолф не налази само Гетеа у Гетеу. То он одбацује. Доцније, све се више поклапа сваки Гетеов исказани гест с оним што Гете јесте. Али никада, никада, Гундолф не резонира независно од било којег Гетеова списа, ма то била и најмања песмица; увек, дакле, конкретно, тојест, кад је речо Гетеу а не о природи, онда треба увек поћи од Гетеа конкретнога, од најконкретнијега Гетеа, од Гетеова дела. Тако идемо све даље. Последња реч речена је поводом последњег Гетеом написанога ретка, — па ту престаје и Гундолф. Нема општега погледа и прегледа, накнадних уопштавања и сазнања. Гундолфов Гете живи са Гетеовим делом, никад изван њега, никад ни после њега. Можда би Гундолф чак забранио сваки даљи живот Гетеове поезије у другим духовима, — него да се претворимо у Гетеа, и то увек у онога Гетеа који је дотичну ствар стварао. Фетишизам несамо Гетеа као целине, већ и разних појединачних Гетеа, који додуше долазе у исти склоп, али који склоп не можемо доживети, јер је Гете био увек појединацан а не целокупан. Гундолф би можда хтео један мистични интеграл: да Гете буде у исти мах сваки посебни Гете, али би тада требало да такав интегрално-мистички Гете дадне и један битни спис те врсте. Гундолф је истраживао и ту могућност, али се није могао да задовољи оним до чега је дошао. Он слути да је Гете тако нешто хтео не једанпут да изведе — о чему имамо н доказа —, али се показала немогућност таквога задатка чак и за једнога Гетеа, па се морало прибећи алегорији, тојест да се догађаји не доживљавају као такови већ као упоређења са самим собом... И зато Гундолф не даје никада слику која би се могла изнети изван свакога појединачног Гетеа, и изван свакога појединачног живога Гетеова ретка. Тек ми, читаоци,

206