Nova Evropa

морамо себи тај лик да предочавамо, — он је увек непотпун, јер ништа код Гетеа не може да се изреже из свог живога оквира.

Посебни Гете — да се тако изразимо — почиње титанизмом. Гете је титан. Он мора да се изрази. Ствара технику титанизма. Оно што је у њему, преноси у своју поезију, а не као дотле, да је унутрашњи покрет само поводом за испољавање. Код осталих песника »Sturm und Dramg«-a, циљ је био у тој бујности и стремљењу; код Гетеа, који је caB »Sturm und Птапб«, циљ је — облик, а оно што јесте Гете — јесте полазна тачка Гетеова. Гете иде и мора да иде даље, да бива све нов Гете, све већма могући Гете. Спољни свет га стеже, окива — он руши окове; али не ради рушења, како то чине остали у »збшт ипа Птапб«-у, већ зато што мора даље, што су му окови лична сметња. Тражећи, нагонски, пуну вечност и безмерност, он их налази у чулно. проживљеноме тренутку. Зато је и доцније код Гетеа увек сва важност у моментаноме, у локалноме, онде где он цео учествује и присуствује са свим својим чулима и могућностима, где је сав унесен, укопан. У замишљеноме и духовноме морао би Гете да избаци један део себе, он не би био цео. ту, он не би био ту као Гете него као део Гетеа. Ето одгонетке Гетеове »конкретности«. Он је конкретан — да би био Гете. У првим својим делима, као титан, он себе остварује кроз тренутак у који згушњава несамо целога себе него и целу вечност и безмерност. Оно што је најпролазније постаје — све, и једино могући начин испољења свега. Тренутак мора да је до краја проживљен, — тада је космички. Тако се ствара »пантеистичка еротика« — обоготворење тренутка. Свет је могао да постане божански, јер се састоји из тренутака, из пролазности која у себи носи вечност (а не из вечности која у себе обухвата пролазност). И нај-најпролазније »ја« постаје једини могући сасуд тих тренутака. »Ја« постаје такође божанственим. Све више и више, за тога првога Гетеа, човек је само символ, разговетан и јасан и конкретан (разговетнији и конкретнији него други символи), символ оних божанских снага које кроз свемир дејствују, које преиначавају и продиру, које се носе свемиром. Зато човек може да се схвати као нешто у чему су све те силе, — зато човек није изван свемира, него се цео свемир. огледа и испољава у човеку. Ово своје песничко уверење преноси млади Гете и на науку, и тумачи физијогномику. (Лафатер, Гетеов пријатељ, видео је човека изван природе, као биће пострани, и из телесних знакова ишчитавао. је човекове духовне особености. За Гетеа, човек није пострани, човек садржи све силе које сачињавају космос, човек је мера свега, опет као код Грка, на један нарочит

207