Nova Evropa

начин, просто зато што сме да буде мера, а не што би такво решење било усвојено.)

Други део Гундолфове књиге о Гетеу носи назив: »Образовање (ВИЧипш)«. Гете образује самога себе. Пре свега, преображава се у човека од ока, кад чуло вида пре теже и уређује. Потпуни човек чула вида постаће тек у Италији. Најпре, као неком божјом одлуком, он се за ту своју улогу годинама припрема. Када је стигао у Италију био је, ранијим припремама, потпуно зрео за тај историјски преображај. Он се изменио. Он је уопште после Италије толико различит од првога Гетеа, да би се могло говорити о два различна човека. Али, Гете се стара, свесно и несвесно, целим бићем и сваким атомом свога ја, да сваки моменат живовања задржи у облику, уобличи у такав лик да се то овековечи. Циљ овакова рада јесте: кад је сам себи јасан (себи у даном моменту), онда може себе да појми до краја, онда је у стању да себе схвати као објективну стварност. Гете тежи да од себе створи — чак и за самога себе —, с помоћу свога дела, објективну стварност. За друге велике људе њихово стање, њихово цело ја, има смисла само као носилац великих дела и подвига, док за Гетеа, и дела и подвизи и све што учини и почини јесу само символи његова ја, онога ја које он схвата као откровење божанскога живота. И на тај начин, он је у стању да дође до објективнога култа за све оно што у њему живи (несамо култ за оно што би доживео, него у неку руку за све уопште у себи што се даје схватити као низ прелаза и ступњева). Свему томе у себи он даје свој материјал, који је њему за то стављен на расположење — језик.

Гете се мења, али ипак остаје Гете. Па шта се је онда уистини изменило» — Не оно дубоко у Гетеу, ма да тако изгледа. Није се изменила Гетеова суштина, Гетеова природа, — изменио се просто његов задатак. Он решава, уз исти карактер, потпуно нове задатке. Због тога мора себи да нађе нова изразна средства. Он сада концентрише чулност у око. Све више, кад Гете каже »чулно доживети«, он мисли: »гледати, зрети«. Закони зрења — гледања — уочавања — за њега све више постају законима представљања и уобличавања уопште. Није више, за њега, уметникова функција да меша и комеша; сада он све јаче тежи да заплете и видом издвоји. Некада је осећање требало да прикаже, да искаже једну ситуацију; сада има ситуација да се измотри, назре. Око је моћније од осећаја. Али је осећај још увек необично јак. Доцније, у Римским Елегијама, постаће оцртавање предмета главни циљ. Гете даје оку једну, и најкрупнију, мисију; али он не одбацује остала чула. Он све изра-

208