Nova Evropa

У »Другоме Фаусту«, потпуна је, разастрта засвагда, област крајње Гетеове мудрости у виду одрекнућа. Највеће Гетеово дело — на крају живота дочарано и дописано до последње запете и запечаћено — даје лик Гетеова потпуног довршења, извршења, испуњења, — али и лик његова одрекнућа. Фауст — у томе и јесте Фауст — хтео је да освоји безгранично, вечно се устремљујући да би извео до краја, до бескраја, своју личност, која не може ни за часак да се заустави, да се призна смиреном, довршеном, — срећном. Фауст се завршава — одрекнућем. Сам се, вољно, одрекао. Гете-Фауст одрекао се себе сама, за љубав друштва, заједнице, неких будућих нараштаја идеално упућених и забуњених у ужурбано пословање, у пчелинско трудбовање... Гундолф мисли да је тиме круг завршен.

... Победа или пораз Је ли круг доиста завршен»... Нека је и победило човечанство, — није ли трагедија кад тога ради мора да буде побеђен један Гете, оно што је у човечанству најлепше и најзначајније (као символ)»

Станислав Винавер.

Zivi Gete. Pod 18. avšustom, mladi Verter piše:

»Das volle warme Gefihl meines Herzens an der lebendigen Natur, das mich mit so viel Ж/оппе dberstromte, das rings umher die Welt mir zu einem Paradiese schul, wird mir jetzt zu einem unertraglichem Peiniger, zu einem qušlendem Geist, der mich auf allen Wegen verfolgt, Wenn ich sonst vom PFelsen iber den Fluss bis zu jenen Higel das fruchtbare Tal iberschaute, und alles um mich herum keimen und quellen sah; wenn ich јепе Вегбе vom Fusse bis auf zum Gipfel, mit hohen dichten Baumen bekleidet, jene Tiler in ihrenm manniglaltigen Krimmungen von den lieblichsten Худ] ега ђезећанећ sah, und der sanfte Flass zwischen den lispelnden Rohren dahin gleitete und die lieben ХуоЈкеп ађзрлебеЊе, Фе ДФег sanfte Abendwind am Himmel heriiber wiešte, wenn ich dann die Vogel um mich den Wald beleben horte und die Millionen der Miickenschwarme im letzten rothen Strahle der Sonne mutig tantzten, und ihr letzter zuckender Blick den summenden Kifer aus seinem Grase befreite; und das Schwirren und \Meben um mich her mich auf den Boden aufmerksam machte, und das Moos, das meinem harten Felsen seine Nahrung abzwingt, und das Geniste das den diren Sandhigel hinunter wichst, mir das innere glihende, heilige Leben der Natur erofinete: wie fasste ich das Alles in mein warmes Herz, fiihlte mich in der iberfliessender Pulle wie vergottert, und die herrlichen Gestalten der unendlichen Welt bewegten sich allbelebend in meiner Seele,.. Alles, Alles bevolkert mit tausendfachen Gestalten ,.. Vom unzuбапбсћеп Gebirge iber die Езпбде die kein Fuss betrat, bis ans Ende

214