Nova Evropa

Омирове Наузике у шуми крај језера. опере рубље. У замку де смјештено много људи, па зато полази цијела каравана; а у она несигурна времена не смије изостати ни оружана пратња. Силно мноштво рубља се пере недјељу дана, тако да треба ударити табор за толико људи, у првом реду за раднице. То се описује, и у том опису налази се реминисценца на прву строфу »Хасанагинице« са познатим поређењем агина чадора са снијегом и лабудовима. Држимо да вриједи пренијети овдје тај читав одломак (у Библијотеци Реклам, на стр. 4):

Х/ет ћеш! von den fernen Higeln auf dieses Waldeck безећеп, ћабе es nicht still und emsam gefunden, Zuerst hdtte ein weisser, wallender Glanz das Auge gSetroMen, dann ringelten Rauchwirbel empor, und um die schwebenden Рецег ђемефеп sich Gestalten. Schnee war das Weuejisesse nicht, denn die Biume rteten sich zwar schon hberbstlich, aber wie schdttelten noch sparsam ihre ~ејКеп ВИА ег ab, und Фе УЛезеп prangten noch in Кга бет Grim, Schnee war es nichi, denn es blieb nicht liegen; es ilafterte und rauschte auf, hellen fLichtšlanz werlemd wnd „dann уледет verschwindend, Schwiane waren es auch nich t, die aulflattern wollen, und die Fligel wieder sinken lassen, Das hitten Riesenvogel sein miissen, deren es im Havellande und der Zauche nie бебеђеп ћат,,, Auch Zelte nicht, denn es bewegie sich hm und her, und уег паћег kam, sah deutlich zwischen den Feuern Hitten aufgerichtet, zirliche von Stroh und rohere von Kiefergebisch, —

Eime Lagerunsd war es, aber der einsame brachte sich nicht vor Raubgesellen zu fiirchten;,,. e& war ein La бег аПегфтде, ађег nicht von Kriegsknechten ,,,, es war ein Feldla g er, wo mehr Weiber 215 Маппег waren, und das Feldlager war eine grosse Wische,..

(Ко би данас са далеких брежуљака погледао на тај шумски закутак, не би га нашао мирна ни осамљенг, Најприје би му око угледало бијели, лепршави сјај, онда би видио гдје се колутају вртлози дима, а око ватара које тињају помичу се људски ликови. Она бјелина није био снијег; дрвеће се додуше већ јесенски жутјело, али је тек мало лишћа одбацивало, док су се ливаде још сјале крепким зеленилом. То није био ни снијег, јер није остао лежати; нешто је лепршало, и од времена до времена зашумјело, одразујући се видним свијетлим сјајем, којега би за час опет нестало, Нису били ни лабудови, који би полетјели, те опет спустили крила, То би биле оријашке птице каквих никада није било око Хавеле ни у Цаухи... Оно нису били ни шатори, јер се је кретало амо-тамо, и ко би се приближио, јасно би угледао између ватара подигнуте колибе, угледније од сламе и простије од смрекова џбуна,

Ту се је таборовало, али се самотни путник није требао бојати разбојника ;.., био је то додуше табо Р, али не ратнички, — табор са више жена него ли мушкараца, и у том се табору прало рубље...)

237