Nova Evropa

издало било памћење, што уосталом — након педесет година — није нимало чудно. Ми се међутим домишљамо, како је староме Гетеу могла пасти на ум баш грофица Розенберг с њеним »морлачким забелешкама«: у то доба (1825) почели су били већ увелико Нодије и. Мериме да издају своје фалзификате народних песама, који су Гетеа нарочито занимали (па је о њима и писао); ништа лакше него да су га ове мистификације сетиле »легенада« грофице Розенберг, у њеној књизи о Морлацима, коју је на повратку из Италије зацело имао у рукама, те која му је сада ускрсла у памети у вези с Фортисовом књигом и њеним одељком о Морлацима. Осим тога, тада је и госпођица Јакоб (Тајуј), која му је у то доба сладила наше народне песме, прочитала била књигу грофице Розенберг (како се види из једног њена писма Копитару, од 2. јуна 1825), па је — при посетама у Вајмару у разговору са Гетеом, уз нове француске мистификаторе, врло лако могла споменути и грофицу Розенберг. Тако је ова — »као Пилат у Вјерују« — ушла у историју Гетеова превода »Хасанагинице«, док у ствари млади Гете при превођењу није имао пред собом никакав други превод осим оног немачког (Вертеса). Јер у споменутој Вертесовој књижици није био одштампан ни Фортисов талијански превод; а да га није с друге које стране добио, ни имао пред собом, види се по томе што би — у том случају — избегао био нека одступања свог немачког извора и од оригинала и од Фортисова талијанског превода.

Али, ако се млади Гете, при овом свом раду, није могао користити никаквим другим преводом до Вертесовим, имао је он ипак пред собом још један извор из којега је црпао, а то је био Фортисов оригинални текст »Хасанагинице«, којим се, на срећу, издашно служио. Тиме се управо, поред његова начина превођења уопште, највише и разликује Гетеов превод од Вертесова: што се Гете служио ин оригиналним текстом, — чега се је уосталом и сам још после педесет година добро сећао, јер на истом оном месту (у чланку »Српске песме«) каже, да је преводио »наслућујући ритам и обраћајући пажњу на ред речи у оригиналу« (mit Abnung des Rhythmus und Beobachtung der \WWortstellung des Originals«). S ToMe je, cBaKaKo, HajBeha SacMyra OBOT IHIpeBOдиоца; или боље, само овакав преводилац је и могао стећи оваку заслугу. У својој докторској дисертацији (»Раз serbische Volkslied in der дЧешсћеп Гл фегафит« од године 1904, штампана у Лајпцигу 1905, види нарочито стране 51—56) покушао сам да покажем, како је млади Гете, незнатући нашега језика, ипак продро у текст оригинала, консултујући га до у појединости, те одступајући — у смислу ори-

114