Nova Evropa

у овом броју). Фортис је ову песму — извињавајући се што је доноси у јеку славе OcHjiaHa (>di farne coniromto соПе Роезје де! сејеђте Вагдо Зсогхезе«) — штампао, заједно са својим преводом, у своме »Путу по Далмацији«, у поглављу »0о Морлацима«, како смо већ рекли. Вертесов превод овог поглавља, и саме песме, скупа с оригиналним текстом, добио је Гете зацело на свом путу у Швајцарској било од самога Вертеса, било од заједничког пријатеља Фрица Јакобија (код којега се, на годину дана пре тога јула 1774 — и упознао био с Вертесом). Али је свакако тада био већ прочитао Халеров приказ Фортисова путописа, у којем се нарочито препоручује »Хасанагиница« за превод на немачки. ИМ срећа, да је то била баш »Хасанагиница«, а не нека од оних из Качића, јер тешко да би се млади Гете, крај свег одушевљења за народну поезију и крај свег утицаја Хердерова, с онолико жара и с онаком ревношћу бацио био на превођење, као што је то учинио код »жалосне пјесанце племените Асанагинице«.

У оном свом чланку »Српске песме«, из године 1825, где говори о свом преводу »Хасанагинице« »пре педесет година«, Гете се добро сећа Фортиса као извора за оригинал песме, али надовезује, да је она отуда доспела и »у морлачке забелешкегрофицерРозенберг, теда ју јеонотуда пренео с приложена француског превода (пасћ дет ђешеј јел Етапхозасћеп)«, чиме је и нехотице унео забуну у ово питање, јер — као што смо већ рекли, и као што ћемо још видети, — он је »Хасанагиницу« већ нашао у немачком преводу (уз оригиналан текст из Фортиса), па ју је само препевао. А са »Момајизсће Notizen Чет СтаНп Козепђегб«, ево како стоји ствар. Грофица Розенберг — ЈизИле V/ynne comtesse de Ursins-RosenЂетв — издала је једну књигу »Морлаци« (»Те5 Могјадашез«) (коју је посветила царици Катарини 1) у Млецима, године 1788; то су препричавања из Фортиса, са уметнутих у текст десетак »балада«, у ствари лажних народних песама, мистификација, какве су тада биле омиљене и у моди. Та се књига много читала и преводила (немачки превод изишао је 1790, у Бреслави, а талијански 1798, у Падови), и нико мањи него Нодије (Сћатјез Мофег) назвао ју је ме tableau le plus piquant et le plus vrai (!) des moeurs les plus опбпајез де | Еџгоре«. У њој се спомиње »Хасанагиница«, али се не наводи. Искључено је дакле да би она била послужила Гетеу за извор; а исто је тако немогуће да би Гете уопште био превео »Хасанагиницу« са француског, будући да је француски превод Фортисова »Путовања« изишао тек године 1778, када је Гетеов превод био већ штампан у Хердеровим »Народним песмама«. Ту је дакле Гетеа, очигледно,

113