Nova Evropa

xOBOj »Sturm umd Пгапб«-перијоди, успело је помаћи време превода на што ранији рок, иако наравно не много пре краја 1775 (када је тек добио прилику да се с песмом упозна). За што ранији датум говори, уосталом, и расположење младога Гетеа према народним песмама и према свему што је »природно« и нацијонално-аутентично, како ћемо још видети. Осим тога, у прилог доба пре Гетеова доласка у Вајмар говоре и све остале прилике његова тадашњег живота, онога што је у Франкфурту оставио и онога што јеу Вајмару затекао, — као што ћемо још видети. Ако се узме, да је млади Гете у лето 1775, приликом свога пута по Швајцарској, добио у руке Вертесову књижицу о Морлацима, онда се превођење »Хасанагинице« може ставити само у касне летње или ране јесење месеце те године, пре поласка у Вајмар (почетком новембра 1775). Мако се дакле речи старога Гетеа не морају узети баш дословно и на длаку тачно, ипак изгледа да је у овом случају погодио равно на број кад је (1825) писао, да је »Хасанагиницу« превео пре педесет година, тојест године 1775.

Треба да застанемо још мало на споменутом извору Гетеову, пре него што пређемо на сам превод. Дуго се, наиме, мислило, да је Гетеа на »Хасанагиницу« упутио Хердер, који је у својој збирци »Народних песама«, поред ове и других Гетеових прилога (народних песама из Елзаса), донео још три »морлачке« песме, у властитом преводу. МеБутим, познати су нам извори ових Хердерових превода, и све што је с њима у вези, па знамо да је сасвим случајно до њих дошао; стога је готово искључено да је млади Гете могао с те стране добити непосредни потицај за превођење »Хасанагинице«, иако је у то доба стајао још увек под непосредним утицајем Хердерових идеја, и био посвећен у његове планове око издавања народних песама. Додуше, и Хердер је своје три »морлачке« песме узео из Фортиса (и то, прву из ранијег Фортисова дела »Оззегуа2лота зорта | isola ф Сћегзо ед Озего«, које је изашло 1771, a друге две из једног талијанског рукописа Фортисова), али све ове Фортисове песме потичу из Качића (из »Разговора угодног народа словинског«), док је »Хасанагиница« постала и живела у народу, па ју је Фортис однекуда добио и прерисао. Доцније је Вук Караџић узаман тражио ову песму у народу, од ње »нигдје ни спомена«; а ипак она још и данас живи и пева се у оним крајевима где је постала, па и мало даље, што лепо доказује оригинална верзија коју је још наш славни Мештровић као дете од осам-девет година (дакле, око године 1890) у своме селу Отавицама (код Дрниша) слушао од своје бабе (те коју је сад по сећању, на нашу молбу, ставио и на хартију, — види о томе посебан чланак

112