Nova Evropa

— у познатом делу талијанског природописца и путописца опата Фортиса »Пут по Далмацији« (»Мзаб о т Папама«), које је изашло у Млецима године 1774, из којега је одељак »0о Морлацима«“) са »Хасанагиницом« — на препоруку чувенога Халера (у »Гетингеншким Приказима Учених Ствари« од 3. јануара 1775) — превео на немачки песник Вертес СМетћез), а издао га, анонимно, у Берну, године 1775. Ова књижица (коју су приказале, почетком марта 1776, »Еташкfurter Сејећте Апхелбеп«, те у којој су као најбољу ствар истакле »Хасанагиницу«) доспела је у руке Гетеу, и он је њој нашао оригинални текст песме и Вертесов немачки превод (са Фортисова талијанског превода). Ту смо дакле, у најбољем случају, у другој половини године 1775. На другој страни, за временско одређење постанка Гетеова превода, имамо издање Хердерових »Народних песама« у којем је превод први пут изишао, а које је године 1777 било већ спремно за штампу. Остаје, према томе, раздобље између 1775 и 1777. Испитивањем стила и правописа младога Гетеа до у појединости, из најстаријег рукописа овог превода (од руке Каролине Хердер, како смо напред споменули, са коректурама Хердеровим), а понаособ с помоћу оцењивања употребе апострофа код Хердера и Гетеа у њи") Питање о пореклу „Морлак4", и о самом њихову имену (које се у литератури одомаћило баш овим Фортисовим приказом), чека још на своје правилно решење. Очигледно је Фортис — са свим својим за оно време јединственим познавањем оних крајева, које је почивало добрим делом на подацима његових учених и полу-учених далматинских пријатеља, = унео. знатну забуну у географску и етнографску терминологију, узимајући надимак за право име народа онога краја, и обухватајући тим именом цело пучанство једног далматинског подручја, без обзира откуда води порекло, т. ]. откуда се доселило у оне пределе, Истина је, да с југа па до севера далматински приморци и оточани називају поспрдно људе из унутрашњости „Власима“, или „Морлацима“ („Моровлах"ј, а они из унутрашњости опет приморце „Бодулима"“, иако ни једни ни други не сматрају себе различнима. Под „влајом“ подразумева „бодуо" човека примитивнијег, опоријег, храбријег, и лукавијег, а загорац под „бодулом“ човека питомијег, мекшег, и најивнијег; али кад говоре о језику, па кад загорци спомињу говор другога, ако овај говори штокавски, кажу: „Говори човик чисто рвацки", а ако говори приморски, кажу; „Говори рвацки, само заноси на бодулски". Чак и неке своје локалне домаће производе, као например загорско вино, називају „рвашким“, и то и православни.

Кад сам Мештровићу — поводом „Хасанагинице“ — однео и показао. Фортиса, и говорио му о разним списима о „Морлацима", он се стално снебивао због овога назива, и чудио како је на томе међу научницима могло остати, понављајући да би га увек требало стављати под знаке навода, и. објашњавајући ми ствари и називе у горњем смислу.

111