Nova Evropa

отворено и узапћено по наредби грофа Воронцова: »Кад читам Шекспира и Библију, свети дух понекад ме обасја; алипретпостављам Гетеаи Шекспиру«. За ове ретке, који представљају нарочиту важност за истраживаче Пушкинова стварања, он је платио, како се зна, новим прогонством у Псковску Губернију, у село Михајловскоје, и био стављен под строги надзор светске и духовне власти.

Дакле, према властитој Пушкиновој изјави, три силе које су му помогле да савлада у себи утицај Бајрона биле су: Библија, Шекспир, и Гете. Утицај Шекспира на уметничко стварање и развој Пушкина већ је детаљно проучен, и данас је признат од свију. Не може се исто рећи о Гетеу и Библији, иако је сам Пушкин поставио Гетеа на прво место, испред и Библије, и чак испред Шекспира.

Пушкин је учио немачки у раном детињству код куће, од немачке гувернанте, а и доцније, у годинама школовања у Царскоселскоме Лицеју, али је при свем том у својој младости слабо знао немачки. То нам кажу, више него његове осредње школске оцене из немачког језика, сведочанства блиских му људи. Стога је за своја прва познанства с немачким песницима, и поименце са Гетеом, дуговао поглавито својим друговима и пријатељима. У Лицеј је унео интересовање за немачку књижевност и романтизам чувени руски песник тога доба Василије Жуковски, који је стајао у ужим односима са некима од питомаца ове школе, те је наговорио и најближе другове Пушкинове, Делвига и Кјухелбекера, да се озбиљно посвете немачком језику и немачкој књижевности. Њихови покушаји, међутим, да увуку и Пушкина у те своје студије, нису имали много успеха. Тек доцније, кад је Пушкин свршио Лицеј и преселио се у Петроград, немачки утицаји у његовој околини постали су још јачи, а нарочито утицај Катењина, познатога у своје доба песника и критичара, и Александра и Николе Тургењевих, који су свршили универзитет у Гетингену и остали целога живота одушевљени поштоваоци немачке просвете и немачкога песништва. Баш у то време (1817 године), први пут сретамо код Пушкина име »Гете«, у малом писму у стиховима, упућеном Жуковскоме; а у његовој балади »Вила«, од 1819 године, видимо пародију на Гетеову баладу »Fiзсћет«, коју је превео исти Жуковски. Ово сведочи, да је у то доба главним посредником између Пушкина и Гетеа био баш Жуковски.

На југу Русије, кад је Пушкин отишао у прогонство, ми више не налазимо у његовој околини људи који би могли утицати на њега у истом правцу; али његово познанство с Гетеом и даље напредује и проширује се, и без обзира на његову занесеност бајронизмом. Године 1821

169