Nova Evropa

жење зањ најпотпуније, неограничене слободе, и најодлучнија, најватренија борба против свих ограничавања, која индивидуалности налажу држава, друштво, вера, и морал. Касније, на двору младога војводе вајмарског Карла Августа, охладио се жар ватренога песника, нарочито под утнцајем госпође Штајн, која га је за дуги низ година привезала била за себе. Полако и поступно почиње он да разуме неопходност самоограничавања, и несамо да напушта идеје »Sturm цпа Пгапб«-а, него се ставља у непомирљиву опозицију према њему, и на дуги низ година предаје се естетизму и класицизму, да тек крајем века обрати опет свој поглед на дневни ток живота. Али се и сад његов »реализам« у многоме разликује од схватања које ми данас имамо о реализму. Чак и као старац од осамдесетитри године, Гете је очувао још врло много од култа моћне индивидуалности и одрицања реалнога, историјски формиранога живота, којима се одликовао у својим младим годинама. Срушити све што је створено историјом, и створити ново по своме нахо-

ђењу, — то је његов идеалан циљ, и у очи смрти као у младости. И Пушкин је у детињству и младости — код куће, ну

царскоселском лицеју, и у Петрограду, — био занесен француском просветом и књижевношћу, можда јошу већој мери него Гете. Као и овај, био је у то доба присташа анакреонтизма и у песништву и у животу, само што га није доброхотна рука очева, него окрутна воља царскога љубимца у то доба, Аракчејева, истргнула из те пријатне и млаке атмосфере, и бацила у »медвеђи кутић«, какви су били у то доба Јекатеринослав и Кишињов. Бесан до очајања, песник из пркоса прилази бајронизму и Бајрону, који је стајао на челу револуцијонарнога покрета духова у тадањој Европи, и који је стварно представљао даљи развој немачкога »Sturm шља РПгапб«-а, употпуњен новим елементима: охолошћу енглескога лорда, разочарањем прогресивних кругова друштва због материјалнога и моралнога банкротства велике Француске Револуције, страсним апелом да се напусти друштво и бежи од њега и од цивилизације. У том расположењу душе пише Пушкин своје епе: »Кавкаски сужањ«, »Бахчисарајски шедрван«, »Браћа разбојници«, и почиње »Цигане«, и роман »Евђеније Ањегин«. Али ова занесеност бајронизмом није дуго трајала код Пушкина, и већ еп »Цигани« завршава се одлучном осудом бајронизма, нарочито због његова претераног култа индивидуализма, који лако прелази у себичност и охолост. Пушкин је додуше имао и снажан урођени инстинкт ка реализму, али су свакако помогли и књижевни утицаји. Којиг — О томе казује сам Пушкин, у познатом писму од марта 1824 године, које је

168