Nova Evropa

У »Витезу тврдици«, у другом чину, где се стари барон појављује у подруму и отвара сандуке са златом, даје се уочити утицај Гетеове оперете: »Ззећегх, [156 цпа Касће«. Зна Пушкин и за »Римске Елегије« Гетеове, и указује им посебно место у развоју ове гране песништва. У заштиту хумора, који је допустио себи у роману »ЕгвђенијеАњегин«, позива се Пушкин на Гетеов еп »Кетеке Еџећв«. По сведочанству Аненкова, замишљао је написати роман у коме би истина била испреплетена са фантазијом исто онако нераздељиво као што је то случај у аутобиографији (»Раећtung und Уаћгће«) код Гетеа. Исти Аненков наводи узгред једно критично мишљење Гетеа из његових прозајичних списа. Изгледа, да је Пушкин познавао и Гетеов зборник »\est-Oestliche Divam«, jep поводом енглескога песника Мура излаже исте погледе на начин препевања источњачкога песништва, које је Гете применио у свом »Дивану« (и манифестовао већ у наслову дела). Наиме, Пушкин тврди, да »један Европљанин и у заносу источњачке раскоши мора да сачува укус и поглед Европљанина«, па пребацује Муру што »детињски и наказно преузима детињаста и наказна својства Садија, Хафиза, и Магомета«. Ове је погледе Пушкин применио и у својим препевима Корана ин исто ч нихпесника. Зна он чак и за ситнија Гетеова дела, те за његову лирику. Стога смо у праву мислити, да му је песништво Гетеа у то доба било познато у широком обиму и са различних страна.

Али нарочито Пушкиново интересовање изазвао је »Фауст«. Он овоме делу придаје назив »сће! Фоешуге«, зове га »сликом нашега доба«, види у њему »смелост маште, дело у којем је опширан план обухваћен стваралачком мишљу«, као код Дантеа, Шекспира, Милтона, те држи да је »Фауст« највеће дело песничкога духа, и да служи исто тако представником најновијега песништва као што »Илијада« служи »спомеником класичне старине«. Нема се куд даље. »Фауст« је стављен поред »Илијаде«, — он је највећи и најпотпунији израз духа новога песништва и нашега времена. Пушкин оштро осуђује свог доскорашњег љубимца Бајрона ради његових покушаја да се такмичи с Гетеом и да поправља »Фауста«: »Више пута«, каже он, »Бајрон је настојао да се ухвати у коштац са џином романтичнога песништва, и сваки пут је остао хром као Јакоб...« Зашто Пушкин тако високо цени »фауста«, и додељује му тако изузетно место у савременој књижевности» — Ту морамо, прво, мало дубље загледати у самога Гетеова »Фауста«.

Познато је, да је Кант прекинуо везу између вере и морала, или боље рећи поставио веру и моралу директно противан однос од онога у који су их били ставили раније:

171