Nova Evropa

разрушивши, у својој »Критици чистога разума«, све доказе филозофије и богословије у прилог постојања Бога, он — у »Критици практичнога разума« — ипак признаје Бога, зато што га тражи наше морално осећање; али Бог за Канта није ни Промисао, ни законодавац вере, односно Вера, већ је само стваралачки први узрок света, а у том свету постоји и човек, у којему делује такозвани »категорички императив«. Није овде место да се упуштамо у тумачење овога Кантова филозофскога термина. Хоћемо само да истакнемо, да Гете у »Фаусту« изједначује тај »категорички императив« са људском савешћу. То је сасвим довољно за наш циљ: овај »категорички императив« рукује моралном делатношћу човека, те према тражењу и захто вима своје моралне природе човек ствара себи Бога и религију, који одговарају његовим схватањима о Богу. Дакле, није морал производ религије, него је религија постала из морала, и морал човека у суштини неће ништа изгубити ако раскрсти коначно са религијом и призна над собом власт и контролу само »категоричког императива«. Гете је још израније усвојио био ове погледе, и није се узалуд — у својој аутобиографији —, упоређујући католицизам са протестантизмом, ставио на страну овог последњег, будући да је ова религија, по његовим речима, слична чизми која се може прилагодити свачјој нози; дакле, и за њега није религија оно што ствара морал, већ морал бира себи религију по свом укусу. На тај се начин Гетеов »Фауст«, будући да је верном песничком пројекцијом доживљаја свог аутора и његова духовнога развијања, у исто време јавља као песничка и психолошка илустрација Кантове етике, као оправдање Кантова учења о моралу, и као еванђеље новога аовека, човека аутономнога морала, слободнога од утицаја религије и од сваке кондицијоналности, морала који се покорава само унутрашњем импулзу људске душе, »категоричкоме императиву«, односно савести. Гете не крије трње и опасности који нас чекају на овоме новом путу. »Фауст«, у своме моралноме напредовању, оставља за собом рушевине, жртве, и лешеве; он губи Гретхен, њену мајку, брата, и дете, изазива проклетство народа, чијега је цара бно саветником, и још у очи своје смрти разрушава идилу двојице невиних стараца и одузима им живот. Сваки нов корак који га приближава моралноме савршенству, откупљује он потоцима крви и суза других људи, и по цену тешких властитих душевних мука, проузрокованих кајањем и грижом савести. Стога је Александар Тургењев, иако ватрен поштовалац немачке просвете и самога Гетеа, поводом представе на позорници целокупнога »Фауста«, написао једноме пријатељу: »Фауст је изазвао у мени тешко осећање. Не, ја га

172