Nova Evropa

Мрачи се и сва се пуши, но само за тренуће ока, Ватра, кад воде јој млаз пренагло покрије жар, Али се она све брже тад чисти и хлапове тјера, Па — уз све моћнији сјај — диже се увис нов плам.

УП

Сретан, ох, како се сад у Риму том осјећам, дана Када се сјећам што сив сјеверни даво ми крај. На тјеме моје се мутно и тешко спуштало небо. Около мене је св'јет био без облика, бл'јед. И ја сам онда о себи — свом незадовбљноме духу Мрачан тражећ нов пут — мозго све дубље, свеђ тих. Сад ми обасјава сјај тих ведрина етерских чело; Фебус, свијетли бог, ствара свуд с бојама лик. Звјездама сјаји-се ноћ и јечи од пјесама меких, И сја ми мјесечев трак јаче но сјеверни дан. Сретна ли смртника! мене! — Зар сањам Зар, Јупитре оче, У твој амброзијски дом улазим сада ко гостР Клечим, и руке ја дижем до кољена твојих, и молим. Оно што рећи сам рад, Јупитре Ксеније, чуј! Како сам у дом ти ушо, изрећи не умијем. Мене Путника Хебина моћ у тај повукла је двор. Зар си јој казао био да амо јунака доведе, Ал је погр јешилар Ох! Прости! Нек останем ту! Прекрасне дарове д јели и твоја кћерка Фортуна, Примивши дјевојке лик, како је спопада хир. Дочекљив ако си бог, не одбиј сад пријана госта, С врха тог Олимпа твог доље на земље нам тло. — »Пјесниче, куд си се мишљу залетиор« — Прости, ал овај Капитолински бр'јег други је за те Олимп.

Пусти ме, Јупитре, ту — а нек Хермес ме касније Боди. Мимо Цестијев гроб, тихо, у Орхусов јаз! УШ

Када ми причаш у својем да дјетињству људма се ниси Свиђала, и да те свеђ вр јеђала мајчина р'јеч,

Све док процвала ти ниси, ал тихо — ох вјерујем, драга. Као да виђа ми глед чудна тог дјетета лик.

И цв'јет је лозин без боје и форме — ал зрње кад дозре Заноси лијепи грозд људе и богове, све.

105