Nova Evropa

не, већ у првом реду да бисмо регулисали »летеће« дугове који бивају све већи.

Овако све веће задужење државе, самоуправа, и привреде уопће, повећало је наше обавезе према иноземству, те само на име камата и отплата иноземних дугова (јавноправних и приватних) нама треба годишње девиза у износима који иду у милијарде динара. Приватници, па чак и сељак, научени на виши стандард живота, упадају у све већој мјери у дугове, и само један дио земљорадничких дугова, о којима се данас толико говори, долази од купње земље, инвестиција, и сличног, док највећи дио долази отуда што су за ово неколико година издаци земљорадника били већи него приходи. Задужења услијед слава, свадаба, и сличног, играју — напримјер — у данашњем задужењу нашега сељака видну улогу! И тако излази полако на видик заблуда у којој смо годинама живјели, да смо ми богата земља, изабрана земља.

Истина је сасвим друга. Ми смо аграрна земља, и то аграрна земља у којој је пољопривреда још увијек на релативно ниском нивоу; бар у знатном дијелу државе. Поред тога, захватила нас је опћа аграрна криза. Наша је индустрија заправо тек у почецима. И оно што имамо, претежно је у страним рукама. Странац, као што је и разумљиво, гледа да извучени профит смјести на страни. Ни наша трговина није бог зна како развијена; а главним увозним и извозним артиклима тргује такођер више странац него ми, док се ми задовољавамо улогом посредника. Исто тако, наше. новчарство није на завидној висини. Ако се ослободимо илузије о милијардама динара, које данас стварно вриједе тек једанаести дио од онога што су вриједиле прије Рата, наше је новчарство данас слабије него што је било прије Рата. А утицај страног капитала у нашем новчарству веома је знатан. Биланце свих наших новчаних завода акцијонарског типа, узете скупа, не одговарају ни издалека биланци једног јединог јачег новчаног завода мале Швајцарске!... Шта је дакле истина» — Истина је, да смо ми једна мала и сиромашна земља. Наши приходи далеко су испод просјечног прихода становништва већине других држава, и вјероватно да ми међу европским државама, у погледу народног богатства и нацијоналних прихода, стојимо на посљедњем мјесту. Ако нисмо баш на посљедњем, далеко сигурно нисмо.

О свему томе ми нисмо водили рачуна, па још ни данас не водимо. Ни држава, ни самоуправе, ни приватници. Наши јавно-правни издаци далеко су већи него што би одговарало: нашим приликама. Ми смо хтјели за неколико година да. урадимо оно што су друге нације — велике и богате —-

325